Bitef

Brisel #O4

ROMAEUROPA 04: BR. # 04 BRISEL - IV EPIZODA TRAGEDIJE ENDOGONIDIJE

Tragedija Endogonidija trupe Societas Raffaello Sanzio je dramski sistem koji se razvija. Svaki stadijum njegove transformacije naziva se Epizoda i povezan je sa grad cije ime nosi; to je odnos koji nije uvek ocigledan i neposredan, cesto je skriven i, mozda bas zbog toga, pretezno evokativan. Pojam endogonidija upucuje na jednostavne oblike ¿¡vota u kojima su prisutne kako muske tako i ¿enske gonade, sto im omogucava da se beskrajno reprodukuju, po principu besmrtnosti. Nasuprot tome, tragedija predstavlja herojev kraj. Romeo Castellucci definise tragediju kao umetnost anonimnosti; ona je anonimna zbog toga sto sadr¿¡ opste, kolektivno bice zajednice. Likovi koji ¿ive na sceni ne podsecaju ni na jedan prepoznatljivi mit; nema biografija, ima bioloskih instand i biopolitickih tema. U svim epizodama pomaljaju se likovi i koncepti koji se ponavljaju; nosi ih struja ka novim svetovima i ka buducnosti, ka anonimnosti, maskama, azbuci, zakonu, cilju, crnoj hronici, nasilju, gradu. Na tom putu, dakle, Br.# 04 - u epizodi realizovanoj za Künsten Festival des Arts di Bruxelles (2003) ispituje siroku, neuhvatljivu i fascinantnu temu: Vreme. To je tema koju jetrupa medu prvima pócela da obraduje, istra¿ujuci pre svega relativne odraze Ijudskog bitisanja. Upravo Coveka posmatra Br.# 04, ali ga ne uzima apstraktno, vec naprotiv, u svoj njegovoj krhkosti i prolaznosti; coveka u njegovom bioloskom dobu, skoro kao ¿rtvu vremena kojim pokusava da manipolile. Tela se vide u fazi njihove evolucije, kao ¿iva bica u razvoju, koja se suocavaju sa promenama i raspadanjem u dijalektici omedenoj Zakonom i Jezìkom: od deteta koje uci azbuku do starca cije oblacenje definise drugaciji identitet. Br.# 04 posmatra Ijudski ¿ivot u dimenziji njegovog trajanja, ispitujuci pre svega enigmu njegovog zacetka, njegovog dolaska na svet, njegovog upucivanja u jezik, njegovog bitisanja koje guta provalija vremena. U razradi Romea Castelluccia sa dramskom i zvucnom kompozicijom Chiare Guidi, sa originalnom muzikom Scotta Gibbonsa - koji tkaju partituru koja mo¿e da ispreplece elemente ¿amora i podsticanje zvukom - na sceni je sedam glumaca medu kojima je i Claudia Castellucci. Oni su protagonisti jedne tragedije koja se razraduje u svom ispunjenju; parabola ¿ivota, telesna ranjivost, igra drustvenih uloga, ucenje jezika koje dovodi do afazije i voajerizam suocen s patnjom. U finalu promicu izmisljeni natpisi na zavesi koji se ponavljaju kao ciklus postojanja. Tragedija Endogonidija je veliki projekt koji preuzima anticki model tragedije, uzimajuci iz njega motive za novi nacin shvatanja i stvaranja teatra,Tragedija se ne smatra samo dramskim zanrom, vec i mentalnom i duhovnom strukturom covecanstva kada ¿eli da objasni ono najneobjasnjivije: nasilje, smrt, fatalnost zia i beznadeznost. Tragedija Endogonidija se pribli¿ava tom skupu, pokusavajuci da

obnovi davnasnju vezu sa polisom, gradom, znajuci da njega ne cini jedna zajednica koja ima isti pogled na svet, vec da je to postao skup duhovno razdvojenih pojedinaca. Sada kada je ciklus zavrsio svoj krug, nude se svetu razlicite Epizode Tragedije Endogonidije, a Br.# 04 Brisel, IV Epizoda, jedna je od njih. Karakteristika epizoda je izmisljanje situacija i dogadaja koji se prikazuju bez ikakvog komentara i objasnjenja; na gledaocima je da posmatraju i tumace ono sto gledaju. Tragedija Endogonidija nema hör koji je u antickim grckim tragedijama imao zadatak da objasnjava najzagonetnije delove. Odustajanje od hora je mozda najveca razlika antickog teatra od savremenog teatarskog nacina suocavanja sa tragedijama covecanstva, koje gledaoce stavlja u pasivan polozaj na pocetku kada se iznose cinjenice. Tragedija Endogonidija postavlja u srediste ne toliko nasilje i smrt, koliko enigmu ¿¡vota ì bica, pocevsi od rodenja; i nudi tu enigma, lisenu posredovanja, oku i misli svakog gledaoca. Likovi koji cine Br.# 04 zavise od vremena, robuju vremenu, podnoseci svoj bioloski vek. Br.# 04 shvata Ijudski zivot kao trajanje istrazujuci pre svega enigmu njegovog zacetka, njegovog nastanka, njegovog upucivanja u jezik i njegovog bica koje guta provalija vremena. Scene koje sacinjavaju Br.# 04 prate redosled koji diktira pamcenje, tako da se one koje su se mogie naci na pocetku u stvarnosti, nalaze na kraju hronoloske rekonstrukcije. Epizoda tece kao rekonstrukcija, zato su prisutni cuvari reda, koji u uniformi igraju uloge glumaca, ali su istovremeno svedoci onoga sto se dogada. Njihov pokusaj posmatranja scena zlocina je patetican u odnosu na radikalnu neuhvatljivost sudbine i izbora koji ona pravi dodeljujuci im ulogu zrtve.