Bodljikavo prase

Страна 8

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

I

Број 6

ОТМЕНИ РДЗГ0В0РИ У СЈ.Д.

— Правм Је скандал што сн се верила са овнм човеком. С.1 )« обичан гангстер. — Алн, Оа<1(1у, откако сам се на балу код г-ђе Рузвелт упознала са совјетским комесаром, тек сад знам каквн су невикн л>уди оан јадни гангстери. У ери конкурса

Слортски навиЈач: — Ко|а ли *е да добиЈе! Жена: — Сигурно она, ко)а може наЈвнше да дигне нагу.

Једна стара госпођа која је била позната као велика тврдица, рече оштро чумурџији: <— У вашем џаку остало је још неколико парчета ћумура. Истресите све... — Хоћу, како да не, госпођо, а ако причекате још мало даћу вам и оно парче ћумура које ми је упало у око!

Два пријатеља разговарају после пијанке: — Обећај ми, ако си ми пријатељ, каже један, да никако нећеш причати где смо ноћас били и шта смо радили. — Ево, дајем ти часну реч, одговара други. А сад, молим те у поверењу: где смо били и шта смо радили!

ДЕЧЈЕ ИГРЕ Наш познати књижевник Н. радио је у доба свога момаштва у надлештву чији је шеф, поред жене и многобројне деце, имао још и лепушкасту свастику без мираза. Она се свидела младоме писцу а он њој. Међу њима се родила љубав и остала је тајна за цео свет, сем за шефову децу, коју је млади господин успео да придобије причајући им занимљиве приче и играјући се с њима. И ко зна докле би трајала та љубав и како би се завршила, да једног празника није неуморно падала киша, а шеф био нешто болестан па остао код куће. Деца нису могла да се играју напољу због рђава времена, па су јурила по собама и диаала несносну грају. Отац им наједном подвикну: — Доста с трком и виком! Зар не знате какву друштвену игру? — Знамо, одговори најмлађа ћерчица. — Па кад знате, онда н>у и играјте. Одмах се деца џоређаше по старешинству на дивану а оно најмлађе командова: — Љубљеше на лево! На ту команду, свако се окрете и пољуби оиога на лево од себе. — Љубљење на десно! командова опет она мала. Сви се сада окретоше на десну страну и пољубише свог десног суседа. — Љубљење на лево! продуживала је млађа. Љубљење на десно! — Стој! заповеди отац. Ко вас је научио тој игри? — Па чика из таоје канцеларије! одЛвори му ћерчица. — А игра ли он с вама? — Игра. Он седне први, па до њега тета, па посде ми редом по старешинству. —г Хм, добро. Играјте сад неку другу игру, нареди отац. А сутрадан позва шеф у своју канцеларију г. Н. и саопшти му да купи прстен и да дође идуће недеље, да иу буде пашеног. ТАКТ И УЧТИВОСТ Једног дана шетао сам се са Једним пријатељем по Калемегдану. — Слушај, запита ме он, да ли учтивост и такт значе, уствари, исти поЈам? — А не, то ниЈе исто. Ево зашто: Једнога дана посетио сам неког пријатеља ког кога дотле још нисам био. Његова ми служавка рече: — Идите право и уђите на последња врата у ходнику, лево. Пођем тамо и кад сам отворио врата имао сам шта да видим. Његова жена беше потпуно нага у купатилу. Али да сам био само учтив, Ја бих рекао: »Пардон, госпођо«. Међутим, ја сам имао и такта и зато сам рекао: »О, пардон, господине«. ЛОВАЧКА НАКЛАПАЊА — Каква врућина, да мозак проври човеку. — Да, ето ја тек нанишанио препелицу, а она паде пре но што сам и опалио. Ударила је сунчаница.

Прва, друга и трећа много ми се свиђају. С које стране! Од сваке стране.

Заштика

Дошла девојка господину пароху на исповест. — Јеси ли што згрешила, Марија? упита је жупник. Сад имаш вереника. Владаш ли се поштено када си са њим? — Па... овај... ја мислим— А шта ради твој вереник кад је с тобом? — Па ето._ да простите... како да кажем— милује по неки пут. — Како те милује? — Ено, тако, по коси, по руци. — И још где? упита је жупник вртећи главом? — Овај._ по неки пут... стид ме је да кажем... и по ногама... — Е, то је велики грех, Марија, велики грех. Бог ће ти то опростити, али убудуће да будеш смернија. Ако баш хоће да те милује и по ногама да се ниси усудила да му допустиш да иде више од подвезице.

Прошло је после тога неко време, а жупник срео Маријиног оца. — Шта ради Марија? упита га, пошто су се поздравили. — Добро је, да кажемо, — на то ће стари, — вредна девојка. Само не знам од неког времена који јој је враг. Чим устане она веже подвезицу око врата. Шта може то да значи, никако не могу да будем паметан?

— Немој да си кукавица, Перице, не вичи стално само радн тога што ти хоће чика доктор да извади један зуб. Зар мислиш да се другим људима не ваде зуби? — Ах, мама, јели и теби већ извађен који зуб? — Један! насмеја се мама, мислиш само један? Стотине већ, дете моје!

Брз изговор

— Види, жено, ово је мала Мици коју сам некада исто ованодржао на крилу. Зар није лорасла!