Bodljikavo prase

Број 19

п »*г*

Странв 7

— Опростите, госпођо, али наш пиколо је раније радио у гардероби за господу|.„

— Како сте одучили свог мужа да долази доцкан кући) — Кад год би дошао кући, довикнула сам му: „Јеси пи ти то, Перо! А он се зове Јоца."

Г Ј

Неспоразум

— Млекар је дошао, треба да га исплатимо, дај ми новец, Стево, каже госпа Милка. Стева, новопечени муж, нервозно одговора: — Зар опет? Ено тамо, у капуту је мој новчаник. Милка извади новчаник и отвори га. Наједном јој се смрче пред очима и поцрвеневши јекну: — Шта то треба да значи? Каква је ово фотографија, коју сам нашла у твом новчанику? — Ух, жено, па зар се зато љутиш? То је мало изненеђење за тебе, одговојји мирно Стева. —- Хм, збиља лепо изненађење за мене, и ја мислим. Слика неке непознате младе жене код тебе. Зар сам ја због ове жене оставила моју лепу ^чинску куку. То ми је хвала што се бринем за тебе, што ти кувам ручак, што ти крпим чарапе. Ти разбојниче један! А ја сирота, глупача, имала сам у теби неограничено поверење... — Али дозволи да ти објасним, Милка! — Не, не, поштеди ме твојих дрскости. Ни минута нећу више да останем под истим кровом с тобом. Одмах идем мојој мами. — Али, драга, саслушај ме бар... — Била сам и сувише дуго твоја драга, ти вуцибатино! Колико ли си пута само и ову овде називао истим именом, јецајуки рече госпо Милка, и гурне му под нос фотографију. — Толико, да се ни броја не зна, одговори Свата са »еусиљеним смешком. — Куку мени, ала сам неерећна1 И ти се не стидиш да ми то још и отворено признаш. Па ово је нека слушкиња... — Извини, то је дама, о којој

ти говориш, а не служавка. И пусти ме да ти једанпут објасним... — Ма немој да ме још мучиш. Уштеди те речи. Ова, да није служавка? Не ту ми не можеш подвалити! Али и Света изгуби стрпљење. Он подвикну: — Драга Милка, умукни једном! Она се не даде умирити. — Нека буде овако или онако, сасвмм ми је свеједно, Свето! Само псуј и играј се са мном, сиротом превареном женом. То ми је милије да чујем, него да ме цинички називаш „драга". Ах да сам бар слутила... — До ђавола, пусти ме да једанпут дођем до речи. Слика је... — Ћути, ћути само! Ха-ха, збиља је смешно ово све. Оваква наказа да има првенство. Има нос као парадајз, а уста су јој ко чарапин почетак. Па ове ситое кокошје очи, теби се више свиђају него велике плаве очи твоје жене. А каква ли је тек фигура озе жене. Прави мајмун. Па уши јој висе као у неке пудлицге... Од наглог говора сва се задихала и морала је мало да одахне. Света моментално уграби ову прилику и тресну: — Ти ми до сада ниси дала да дођем до речи. Хтео сам ти само објаснити, да је ова фотографија овде, мој први покушај са мојим новим фотографским апаратом. Ово је снимак, који сам снимао у соби, при залазећем сунцу. Он претставља тобе. Време је било туробно и морао сам да снимам дуже. А при том, вероватно, апарат није стојао мирно, него је мало мрдао. И ето због овог мрдања и твој језик је много мрдао.

Нови крој одела са материјом у две боје, који корполентне даме чини витким.

— Па, јеси ли ми била верна за време мога пута! — Наравно!... други пут Ђу бити још вернија!

— Има ли ичег бољег од чаше добре смедеревке? — Има| Флаша добре смедеревке? Пацијент: Када дишем, господине докторе, боли ме у прсима. Доктор: Па ког ђавола дишете. ♦♦ Два ловца у лову. Први ловац: Питам се: ко ће од нас уловити ве^ег зеца? Други ловац: Сигурно ви. Први: Зашто? Други: Зато што ви виш-з лажете. — Приликом путовања кроз Италију, јесте ли били у Фиренци? — Богами, не знам. Возне карте су биле код мог мужа. ♦♦ — Господин није код куће. — Реците му да сам га тражио. — Молим ваше име, господине. — Није потребно, ваш .господин ме добро познаје. ♦♦ — Ништа није досадније од пецања! каже посматрач, — Досадније је посматрати, каже пецарош.

— Говори се да те г. Јовановић хоће да испроси. Зар ти то не чини задовољство? — Баш ништа пошто се то само говори. ♦♦ — Зашто тако полако тресзте тепихе, Марија? — Не бих хтела да дижем прашину. — А сад пошто сам се извукао из кавеза, треба још да пронађем Канарска Остова!

Учитељ: Мориц, реци нам шта знаш о Каину и Авељу. Мориц: Молим, не знам ништа, али можда мој тата зна ту фирму. Хотелијер: За ову собу платићете шездесет динара дневно, јер се из ње види на дванаест километара унаоколо. Гост: Онда ми учините мању цену, јер ја сам кратковид. ♦♦ Један осредњи адвокат, иначе велики хвалисавац, по завршеном претресу обраћа се једноме из своје околине: — Ја мислим да сам успео да изазовем код судија сажељење! — Потпуно. ^а све време ваше одбране они су вас сажаљиво посматрали. Крио Је своЈу љубав. Крио Је цело проле^е и лето. Најзад у јесен поверио се своме најбољем пријатељу. — Да, казао му Је приЈатељ, девојка Је красна, нема сумње. Али... •— Мислиш да ме неће хтети? Знаш колико би мене то заболело. — Да те неће хтети? Што? Ти си леп, млад човек, имаш и пара... — Као да те ствари одлучују! Љубав ти је недокучиво чудо. А ја сам уосталом тако невешт... — Покушај ипак... И он је покушао. Изненадио се кад је ишло лако и брзо. Личило је све на ону такозвану љубав на први поглед.

Над пукне петља на чарапи

— Па ја сам прави освајач! Јер све је текло као у некоме филму, у коме главну улогу игра Гари Купер или неки друби неодољиви љубавник. '«дног дана су се упознали, другог су се шетали по Калимегдану, трећег ишли чак, у Топчидер, четвртог у биоскоп, а петог она је пуким случајем свратила у његов стан. И то због тога што је приметила да јој је пукла петља на чарапи, па је било срамота да се шета тако, а жао да се растане са њим. Он је, истина, уложио сву своју говорничку вештину да је наговори на то. А после се дивио у се6и: У његовом наручју провела ]е она пуна два сата. Пила је и ликер који је затекла у његовом

момачком стану, грицкала бисквит и вајкала се помало: — Шта ћеш ти мислити о мени? — Луткице... — Не, не, заиста нисам смела да се толико заљубим у тебе. Ти ме сада мање волиш. — Којешта! Ја лудујем за тобом... — Никога није било на степеницама кад сам се пењала овамо, али да ме не примети когод када будем силазила? Такву лудост да урадим... — Зар се кајеш? прекоревао је он н>у. Па ово вреди пола живота! — Да, али мене може стати целога живота. Ако се чује... — Душице, али ја сам џентлмен! Та проклета чарапа!

А кад су се растајали, близу њеног стана, казала му је она: — Срце, када ^емо се опет наћи и где? — Сутра, уподне, на Корзоу, можеш ли? — Добро. Него знаш шта? Купи ми нешто за успомену на петљу која је пукла, купи ми једне нове Кајзерове чарапе... — За успомену чарапе? — Право кажеш, то би била сасвим краткотрајна успомена. Можеш онда и неку свилу за балску хаљину и с тобом у тој хаљини да играм. Црно или лила, јер ви мушкарци не умете да изаберете добру боју, ко зна какву би лила купио... Те но^и он је био пресрећан. Опио се, а пред затварање кафане, омо три изјутра, почео да

прича своме најбољем пријатељу све како је било. Али кад је стигао до петога дана, прекинуо га је пријатељ: — Приметила је да јој је пукла петља на чарапи? — Да! казао је он изненађен. — И пошла с тобом у твој стан! — А после је тражила да јој купиш пар Кајзерових чарапа за уг.помену, па и црну свилу приде? — Господе Боже! —г Све је то било и са м^ом! п * Пре месец дана. Почео је да пије од среће, наставио да пије од муке, а у зору се потукао с најбољим пријдтељем. Јер то взче био је оч нч.срећнији, а тог јутра на.носрећнији човек на свету.