Bodljikavo prase

БроЈ 33

БОДЉИКАРО ПРАСЕ

Сфлна_5Ј

>•'

БОДЉИКАВА КОЗЕРИЈА

г Поплава пије никад симпатичпа а редовно је штетна. У њој уживају само деца која се брчкају и играју у муљу. Београду је Усуд наменио да сваке године има по неку поплаву. Једном се излије Сава, другипут нека мода или афера, а ове године патимо од поплаве лажи. Сви се просто утркују у лагању и надлагивању и то све из најчистијих побуда. Црноберзијанци гуле кожу сиротињи из љубави према ближњем, зеленаши дају паре са двеста по сто опет из истих разлога, пекари кајшаре на мери, бакали скривају робу, а трговци продају испод руке све из љубави према 6лижњем. Исте такве побуде имају они који, тужакају своје ближње, који проносе лажне вести као и они који убијају и пљачкају. Све су то врли људи и родољуби док су они који су против таквога реда издајници п петоколонаши. Жене варају мужеве само иЗ брачне љубави — селекцијом врше побољшање расе — а деца не слушају родитеље из истих разлога. Нерадници и ленштине не рџде, али не од лености. Сачувај

Боже! Они не раде из племенитих побуда иако је опште познато да они нису никад радили. Данас се жене коцкају не из беса илн недај боже из грамзивости већ из хуманих разлога. Пуштају паре у циркулацију. Тешко ономе ко би се усудио да их убеђује да пороци немају везе са хуманошћу. Тога би одмах прогласили за издајника. Исти је случај и са онима који се опијају по крчмама и кафанама. То нису не дај боже, алкохоличари и битанге већ осетљиве душе које своју тугу блаже алкохолом, а што уз то певају улицом и дерњају се, то је само доказ, да смо ми витална раса.

Ова поплава об узела је све друштвене слојеве али то Београђанима много не смета јер су огуглали на многе поплаве па им је свеједно какве је врсте. Кад се излије Сава брчкају се у води, када се излије лаж брчкају се у њој и уживају. Што је најлепше у лажи се не брчкају само Дбца већ и одрасли и то много више и много упорније. То је психоза поплаве и томе се не требз чудити. Они који нису заражени поплавом личе на беле вране; цео свет их оговара и презире. Многи се зато стиде што их није ухватила поплава па се добровољно загњурују у лаж само да се сачувају од прекора.

Не чудите се...

— Шта је ваш муж? — Проналазач. — А шта проналази? — Будале, које му дају новаца на зајам. • — Знаш, госпођа носи моју хаљину.

Народне песме у слици

»Ох, зашто, зашто смо се срели«..

— Твоју хаљину? — Да, ону што ми је обећала поклонити. * — Господине директоре, овде је неки младиК који тражи место, али је глув као топ. — Колосално, доведите га! Биће добар за наш шалтер за рекламације! * — Молим вас једно огледало. — За џеп? — Не, за лице.

— Зар-ћете удати своју к*ер за Марића? Па то је ваш најве&и непријатељ. — Баш зато! Добиће моју жену за ташту.

— Како ваш син? — Па, тако, знате... — Разумем. И мој понавља

ра-

зред

Снраћен поступак Под владом Фридриха Великог сви племики су морали да траЖе од цара дозволу за женидбу. Једном барону умрла је и четврта жена, па је морао да се и по пети пут обрати молбом цару. ј Фридрих је прочитао његову молбу, замишљено климнуо главом и одговорио: »Због тако велике употребе жена, нека господин барон у будуће не моли за одобрење женидбе. Ово одобрење вреди за увек«. Да му помогне Давно је то било. Срео Нуши&а учитељ Пера Баћевац. — Рђаво изгледаш, каже му Нушић. — Море, муку мучим, не могу да спавам. Немам сна, веруј

ми, ако до идуће суботе не нађим двеста динара, просто Ј.у пропасти. — Па што ми се ниси јавио раније? — Шта... да ми даш новаца? — Не, него лек за спавањо.

Мигрена Луја XIV Једног јутра кардинал Мазарен затражи аудијенцију код Луја XIV. Краљ му поручи да га не може примити, јер има мигрену. Кардинал оде, али се увече поново јави. Тада би благонаклоно примљен. — Како је ваша мигрена, Величанство? упита Мазарен. — Прошла Је, рече краљ. Кардинал се насмеја: — Да, видео сам када је пролазила, имала ]е лепу плаву хаљину. Над водиштуђу бригу Идући из канцеларије кући на ручак стари Илија Гарашанин слушајући како му Милићевић разлаже нешто крупно из политике, па ће, близу своје куке, прекинути младога сабеседника: — И ја тако мислим и зато што о томе мислим, она моја тараба пред кућоМ, ено, стоји накриво: посрнула је и Тек што није пала, нема други ко да је оправи, е ја опет не могу, јер бринем — народну бригу. А можда би боље било да не радим тако...

Зар ја ? — Ви ми се чините исувише млади да бисте се могли ожени ти мојом ћерком... — Исувише млад!.. Знате ли да ја већ пагим од реуматизма!

Прави одговор

с>х? °

— Ваше занимање! — Дактилограф!

Професорска тумачења — Данте је био човек, који је стајао с једном ногом још у средњом веку, а с другом већ најављивао долазак новога века Професор зоологије одвео је ђакб у зоолошки кабинет да им покаже човечји костур. Али он примети да на костуру нема главе (лобање) и рече: — Ах ти глупи служитељи, где су ми сада затурили главу?

— А сада ћемо, децо, да гавиримо у тајанствене #убине Тихог Океана, да видимо на лицу места, какав је живот на дну Океана... На добру адресу У једној великој кући даје се Ломаћи бал. Крај једног прозора стоји један млад човек, коме је досадно. Крај њега је и је* дан старији гбсподин. — Како је досадно у овој кући!.. каже младић. Било би најбол>е да идемо на спавање!.. — И ја бих то урадио, — одговара му господин, — али је цела гардероба бачена на мбју постељу. Ја сам, знате, домаћин

Дед: — Е, дете моје, нбкада су девојке умеле да поцрвене од стида, а данас!... Унука: — А шта су им, дедице, пре тога причали?

ПРИЧА о малом Перици На часу српскога језика пита учитељ малога Перицу: — Перице! — реци ми једну просту реченицу! — Просту реченицу? Добро? Али обећајте ми да ме нећете тући.

За иашу велику децу Скривалица

Женска злоба

Где је енглеска војска! • Питао једног дана мали Пери Ј ца свога деду: ј — Дедице, да ли се пије људска крв? — Зашто? — упита зачуђено Перичин деда. | — Па бака каже, да си јоЈ целог века пио крв!

— Бата ми Још ниЈг никад проговорио ни Једну реч о љубави) — Можда те воли неизрециво! ■ I« ш