Bodljikavo prase

I

3?

.ЈУЈМГ.

— И ову слику насликао |« ваш синП — То |ош није ништа; наЈгоре ]е то што се оженио своЈим моделом! БОЉА КЛЕТВА Дошао поп једном домаКину на ручак. За време ручкч приђе кокош трпези и кљуцн/ у хлеб. ДомаКин Је потера: — Иш, кобац те изео! На то ке поп: — Не говори тако, него: поп те изео! У том приђе трпези мочка и хтеде шапом да дохвати хлеб ДомаКиноао дете, које Је седело недалеко од трпезе, повика; — Пис, изео те поп!

— Зашто сте стали поново у ред! — Па попушио сам већ десет комада које сам први пут добио. Кратак роман

Глава I Био 'је ^ном један царевић богат и леп. То јест, управо он и није био царевић, &ећ човек двадесетог века. Што се пак тиче богатства, историја стварно то може примити као нс?Ину, захваљујући чињеници да је он био шверцер. Такође и са лепотом је ствар у реду, пошто Је наш јунак имао дивно одело, без иједне закрпе, ципеле са дуплим ђоновима који су били украшени плочицамг. од месинга и слатке, мале брчиће —производ природе и црне оловке. Једном, тако наш царевић (нека се тако зобе до Краја ове приче) путујући у луксузним кочијама са дванзест цилиндера, сврати у једну крчму дочекан фанфарама модерног џеза. Случај је хтео да се Амор нашали р њим, кад је овај угледаб дивну принцезу у деколтираноЈ, свиленој хаљини и са упаљеном цигаретом у нашминканим устима. Он учини дубок реверане, кратко климнувши главом, а она мрдну обријаним а после нацртаним обрвама и — Амор је имао две стреле мање у свом тоболцу. > Глава 0 Месец је сијао, руже су мирисале, они се држаху за руке. — Да ли ме волиш драга? упита он. Она поцрвене испод дебелог слоја пудера и ружа и стидљиво промуца: - Да. ' Он је притиште на груди свог фазониранот капута. Глава 1П У раскошној одаји царевићевог дворца, који му је доносио добру ренту, славила се свадба. Многе зидие биљке, са млого вати, осветљаваху дворану игра-

јући се са сенкама пијаних сватова, и док је напољу беснела олуја, праћена пахуљицама снега, у дворцу букташе камин кога људи данас зову радијатором. Весеље је било у пуном јеку. Свако громко „живели младенци" избачено из понеког грла, било је праћено убацивањем (наравно, опет, у грло) вина и других ђаконија. А оиц, младенци? Пливали су у срећи. Глава IV Д<5ђе пролеће. Царевић је хитним послом морао да отпутује у други град. Упреже у своЈе кочије 15 литара бензина, пољуби ^тринцезу заплака и пође у другу кнежевину. Глава V У луксузно намештеној соби седео је царевић ваваљен у мекану наслоњачу и сањарио, будан, о својој принцези. Из мисли га трже звук донга. То и није био прави гонг већ електрично звонце. Царевић отвори очи, избаци псовку, за коју нису знали у доба цзоевића и устаде да види ко је. "Слуга му пружи пергамент послат по најбржем гласнику — телеграфу. Садржина телеграма потсети га на двадесети век. ! Твоја те шена вара. Један пријатељ. Глава VI Последња глава, која је уједно и епилог овОг романа, завршила се у дворцу правде пред кнзезом, односно, у Духовном суду пред судијом. Наравно, то поглавље не можемо овде прочитати, јер је оно укопано у досије истога суда а неприступачно обичном смртнику. — Милкице, кажи »драгичнак мами Је рода донела Још Једну бебу. — СлушаЈ тата, с обзиром на данашње време, ти и мама би могли удесити да вас рода више не посећуЈе.

Стручно — С овим су вас Рембраитом намагарчили. Та слика не може бити стара ни педееет година. — Сасвим свеједно, главно је да је прави Рембрант. ЛИЧИ НА ЊУ

Преслишавање — Кад кажем »била сам лепа«, које је то време? — Па сигурно прошло време. —О— Свака жена увек тврди да све зна. — То ниЈе тачно. Мо)а, на пример двадесет година веК тврди да не зна зашто је пошла за мене. —О—■ Јеси ли читала у новинама како су у неком месту нашли поломљено посуђе од пре 2000 година? — Ах, да, те служавие увек су биле исте!

МЕВУ ПЕВАЧИМА

Моцарт и млади музичар Сувише младе таленте Моцарт Је нерадо протежирао. Једном је био приморан да слуша свирањв четрнаестогодишњег дечка, који му Је рекао: — Ја бих желео да напишем неку самоеталну композицију. Рсците ми како се то ради. Моцарт му одговори: — За такаа рад потребна »ам је спрема, а осим тога и да мало порастете.... Али ви сте, маестро, писали самостално кад сте били још млађи| — Да, али Ја никог нисам питао како се то ради1 Бизмарковаженидба О веридби великог немачког државника постоЈи «ва анегдота: Своју будуку супругу Јохану фон Путкамер Биамарк је први пут срео на једном балу, ааљубио се у њу и одмах, у себи, створио одлуку за женидбу. Никад, ии у чему он се није колебао или окпевао. Зато еу, евакеко. и Јоханини родитељи убрзо

примили његово кратко и озбиљно писмо у коме тражи руку њихове кКери. Бизмарк је тада био један од оних људи, коЈи нису уживали добар глаС. Када су де^ојчини родитељи добили писмо, дуго су се мрштили, веКали и најзад му одговорили да дође да га они прво вида и поразговарају о свему. Бизмарк је узјахао коња и такО ушао у башту где еу га Јоханини родитељи заједно са њом, очекивали. Кад Је стигао пред њих, Бизмарк Је сјехао с коња пришао прво девоЈци пољубио је звучно у уста и у обадва образа — и обраћајући се »апрвпешкеним родитељима, запитао: Када Ке бити свадба?

— Дали сте ми сто динара да ћутим. Зар не би било боље да сте отишли у биоскоп.

Свадба је заиста и прослављена у прву недељу, по овој необичној веридби. ЛунавствоМар (Твена Амерички хумориет Марк Твен волео је у млађим годинама да са чашом у руци поздрави у крч, ми свитање новога дана. Грађани малога места, у коме је Твен дуго живео, много су га због тога задиркивали. Једне вечери појави се Марк Твен у омиљеној крчми с малим кофером у руци. — Мистер Твен, куда то путујете? упиташе га пријатељи. — Не путујем никуд, али због ових проклетих малограђана морам да носим кофзре изЈутра кад се враћам кући. Нека миеле да долазим са железничке станице! одговори им Твен. Гетеов нувар Гетеов кувар украде једног дана рибу, сакри је испод огртача и оде у варош да је однесе својој пријатељици. Како Је огртач био кратак, а риба дугачка, то јој се видео реп. Спази то Гете са прозора и викну кувара: — Хе), приЈатељу! — Изволите, гоеподине! — Заповедам ти да други пут узмеш или мању рибу или дужи огртач. А сад иди куда си пошао! — Јелте да мој син личи много на мене! — Не очајаваЈте, госпођо, због тога. Временом се дете може и пролепшати.

ЗЛОБА МЕЂУ ПАЛАНАЧКИМ ТОРОКУШАМА — Хоћете ли да постанете претседница алапача? Место је празно. — Празно? Да нисте елучејно ви дали оставку? —О— Олга, погледај, зар мо| мали слатки Миле није пљунути отац? — Да, дешаваЈу се понекад и таква чуда!

— Страшно Је то кад човек примети да Је изгубио глас. — Али Је још страшније кад пева а то не примети. ДОБРО ЈЕ ПОЗНАЈЕ ј

При.ча о лопову

— Јоцо, погледај, како Је дивно звездано небо! — Колико кошта!...

— Замисаи Миле, Ја увучем руку у твоЈ џоп и иззучем банку. Шта би у том случаЈ/ Ја био1 — Чаробњак!

— Ова Је статуа од Микеланђела. — Говормте глупоетм! Ово Је од камена.

Главни уредник: Теодор Докић. Власник и издавач „Просветна заједница" а. д. Телефон редакције: 25-681. Штампа: ШтампариЈа „ЛУЧ".