Bodljikavo prase

^Број 60

БОДЉИНАВО ПРАСЕ

Страна 7

Уни добро — пока] се...

Ову сам изреку Јутрос чуо од госпа Милке, жене Бранка доктора. Јутрос, у саму зору, уместо положајника упаде сва рашчупана, као с вертепа, госпа Милка. Уместо »Христос се роди«, или бар »добро јутро« она са врата завапи: . — ЈоЈ, мене несрекници!« — Шта је, забога сестро? Пита је моЈа Сојка забринуто (а у себи се сигурно радуЈе, |ер им Је та Милка поодавно трн у оку лбог своЈе елеганције и раскоши). — Онај моЈ слепац заћорио се у Марицу и када ја то замерих, скочише обоје на мене и да не утекох, можда би ме и убили прича кроз сузе госпа Милка. Него дођох до Вас господине Јоцо — вели она мени — да одете до њега и да интервенишете да он њу најури ако мисли да не пуца брука по свету. — Хоћу, хоћу1 — обећавам Ја, — само ми прво испричајте како Је текла ствар. Вез тога ја не могу ништа да урадим, велим ја а у себи проклињем ову непријатну мисију која ми се наметну баш на Божић. — Шта ту има много да се прича — поче госпа Милка, пошто је села на шамлицу и запалила цигарету (ми штедимо дрва па цело пре подне седимо у кујни и тако иас је и затек/|а). То је стара прича да муж замаже жени очи па ради шта хоће. Дакле, пре једно пола године, дође он на ручак, па ми вели: — Слушај Милка, видиш каква Је беда и невоља снашла ову нашу браћу избеглице. Муче се и злопате а ми не чинимо своју дужност.. — Ако ти не чиниш, ја чиним. Давала сам увек прилоге, а зимус сам поклонила онолико зимских ствари — кажем ја, али он ни опепелити. — Није то довољно. Треба збринути толику децу без родитеља, нарочито девојчице које су у великоЈ опасности да их улица не поквари... — поче он да декламује. — Па шта мислиш да радимо? — питам га ја изненађена његовом напрасном хуманошћу. — Ја знам шта ку — вели он. Идем да нађем неко сироче и да га доведем у кућу као наше деге. Иначе смо нас двоје као два пања... Бунила сам се мало алц ми ништа не помаже и ја, напослетку, пристадох. Камо среће да нисам. После два дана он доведе једну лепу девојку од 18 година,

оскудно али чисто обучену. Ја се згранух: — Па зар то да нам буде ћерка? — упитах Ја. Па она је једва млађа од мене, а он се тек обрецну: — Није сад време да кријеш године. И тако Марица остаде код нас. Иако ми није било пра во нисам могла ни сањати да се онај мој развратник зацопао у девојчицу. Па, напослетку, када |е већ њега однео ђаво, зар она да ми тако врати моје добро... Са тим речима заврши госпа Милка своју причу па ме упитно погледа. — Хоћете ли да идете?,,. Шта сам могао да радим? Обучем какут и каљаче и одем код доктор Бранка. 9 — Сигурно сте Ви емисар оне мојв будале? — дочека ме он чим се појавих. — Па овај, »нате, молила ме је| — увијам Ја а сав се зиојим. Незгодна ситуациЈа, брат«. — Знам већ шта је све натру^ала, али од тога ни речи није истина. Хтела Је од комедије да направи драму. А знате шта је по среди? Завист. Криво јо]' што је ово девојче лепо и младо па хтела да је ошиша и унакази, девојч0 се бранило и због тога она грдила, беснила и урлала- То ми досадило па сам се и |а умешао да спречим глупост а она дунула од куће и сада измишља ро комшилуку. Јел' Вам јасно? — Јесте! — проуцах ја и заглавих врата а у себи донесох одлуку да се више не мешам у женске ствари.у^ већ сутра дан госпа Милка је шетала испод рукв са њеним мужем, победоносно гледајући око себе. Вероватно је успела да ошиша Марицу и тако уклони конкуренцију из своје најближе околине. САЛОНСКА МАЧКА

— Јеси ли ти један сасвим обичан миш! — Јесам! — Оида се Јави мачки у кујни.

(јДјпТОПЕ

Одлазите ли у позориште? Вероватно сте онда приметили даг. Аца Цветковић, наш најпопуларнији комичар, игра на првом месту у Народном позоришту, код »Весељака« у »Централи за ху» мор« и гостује у Београдској ксн медији, чак га тражи и Брацино весело позориште. Добро тр је похвално, само зар не би г. Аца ЦветковиК могао да обрати мало већу пажфу на своју глуму, и да у мање позоришта игра како не би изгубио тешко стачену популарност. Зар није тако?

Болничар: — Па како нисте пустили ни гласа кад вам је доктор масирао ногу? Онај господин има исти случај, па се драо као да му кожу деру. Болесник: — Па нисам ја луд као он: ја сам пружио да ми масирају здраву ногу. »:« — Како смете да називате овај хотел »Код лепог изгледа«, кад уопште нема никаквог изгледа? — Па то нема везе! Идите у хотел »Код лава«, па где ћете видети лава? Идите код »Бристола«, па где вам је Бристол,

— Реци ми еамо, чиме ти то сечеш хлеб! — С Једним замрзнутим ручним пешкиром, тв иде наЈбоље!

п

оучавање

...ДАНАС КЕМА!

Један богати сеоски трговац марвом хтео је приватно да школује свога сина. Стога упита учитеља: — Је ли, учо, колиио кеш тра^ жити да ми, код куће, изучиш ово дет^? * — Па, ето, десет хиљада динара, одговори уча. Е1 Кр би био луд да плати толикр, ја за тај новац могу купити вола, буни сет рговац, — Само га купите, рече му учитељ, па ћете имати онда два. — Јесте ли већ слушали ЦЈу* бертову »Недовршену симфонију«? — Нисам! Чецаћу да јв доврши. Добар стрелац

НА ТЕЛЕФОНУ — Ало, ало... Овде Илија. — Ко је? Не разумем! — И-ли-ја. — Како? Не чујем. — Слушај до"бро: Иван, Лука, Исидор, Јоца, Аца, Јеси ли с«д разумео? — Јесам, али која су та петорица? !» •ч I«" -Ч

Да, ја убијам хиљадарке и ТО жмурке!

ТАЈНА ДУГОГ ЖИВОТА Држи се банкет у част Једног стогодишњака, Честитања, цвеће, жеље да свечар поживи Још толико година и остало што Је с тим у вези. Наравно да се ови интересују на ирји је он начин успео да дочекч стоту грдину. На наваљивање прирутних да то објасни, старац рече; — Ево како: ја сам тајно јео бели лук. — Молим вас да нам поверите тајну на коЈи сте начин сацували ту тајиу сто година, упита један од присутних.

да што пре пређе на другу обалу. Иако Је лађа већ давно прошла мрст се никако није спуштао. Тада је носач викнуо чрвеку, који је лагано спуштао мост. — Еј, човече, пожури се1 Ја и оваЈ мој друг стојимо овде већ два сата. * ТЕОРИЈА И ПРАКСА Један свештеник одр« жао је својој пастви у цркви предавање о штедњи. Говорио Је да су времена тешка, и да у свему треба штедети.

После ове проповеди Црквена општина рдржи седницу на нојо| је следуЈући учењу свога врлог пастира, једиодушно донета рдлука да се врлом оцу снизи плата од 20.000 на 12,000 динара годишње. * — Шта |е, Перице! Ти гледаш увек кроз иључаоницу када седим сама у соби са тоојом сестром. — Не увек, негр само онда кад не гледа моја мама, признао Је Перица. ЗА ДЕЧИЈУ СТРАНУ „ — Дете, дете, шта 1>е од тебе бити, када увеи седиш испод клупе! — Ма, пусти, тата. то је сасвим свеЈедно, ми учимо исто на свима местима. * МАЛИ ПЕРИЦА Перица се није добро владао и отац га је казнио. — Знаш ли ти ону лепу изреку: »Ко неђе да слуша, тај мора да осетио. Знам, одговара Пери ца. Али знаш ли ти ону

другу изреиу: Где се сирове снаге узалуд тро* ДРУГОВИ Маршал фон Макензен био је пред рвт командант XVII армискрг корпуса у Данцигу, где је пре командовао пуком хусара и 36 дивизијом. Једнога дана морао је да %тигне на фејденгасе, али није могао прећи преко Мотлаве, пошто Је мост био подигнут, Јер је пролазио Један брод. Нестрпљиво је чекао поред Једног носача, коЈи је исто желео

Чамац тоне ...

— Дакле кад Је чамац почео да тоне, Пера те обухватио ру мама.

•П Слуша) ти. Т»М0 доле код периоскопа, Ја не трпим када ми меко иза леђа чита новине.