Bodljikavo prase

причау код мен у село Да се по иечку иоже да Ведне какви Ле бнти година па Сам јуче Би• јо у менаџерију да веднем оЛс ли Да се проОуди мечка и дал Ле Зима дуго траје а кад тамо а Оно чечка и не спава веП жмирка ка сврака на Југовину и Само се чешка по ле1)а и мумла ко да оће Да џака смен. пнтам Ја мечку окешли ти Сре да заиграш и Пред друге куће Јел само вође а она Само клпма сону главуџу и ка да каже ич не Осрп бригу Па навалила да Једе некј шашу н ка да каже виш како гура Оожана и не 0ренује Зиму зОог зашто је Југовина па се Аорова анђелија Завукла у мишју рулу и несме да зине акамолч да бесни вођекарце. види се брате да Је и мечка гејачки приЈатељ Јер и за нас иема зиме. навалиЈО ова гуравн народ па на силу оАе да пазарн и Само сипа паре и виче даЈ а сеља 'Се укопистијо Па сјмо кад је добро расположен виче нај а Иначе неЛе нн да џака сгосподу. Јербо су му дошли До гуше у рно раније стање. кад сам додазијо у београд Они напуцкају џукеле на мен кад униђем у вавзију а у Прецобље нисам смео Ни да пригвирим Ома ми вичу сиктер бре геџо напоље немо да м и каљаш паркет а Сад све циле миле па ме Зову побратиме и ј&днако ми лацкау ал се сеља Опаријо па неЛе да Гута веА он сада Виче сиктер бре тако је бре у све јевропе свуд је сељак дануо душом и видијо неку Ааревину од свој зној и труд а господа пиште ка гуја и само дреше кесе Па шапућу јербоЈе горчо што је опанак Уштинуо а ие Питау како Је пре било кјд Је Геџа бијо го и бос А они нису хтели ни кажу сирома акамоли Да помогну. сад је Уживанција закољеш бравче па га само Причврљиш на дим и ома прогласиш оно месо за пршуту и сланину па иде ка алва и Само те Питау имаш ли Још рођаче а Ја неЛу ни да говорим Мрзи ме брате пун сам пара а огадијо ми и ова народ нека му зинула ала па би изео и мен акамоли оно и ало мрса сад ме свакичас Питау можемоли доћи код теб У село да се мало одморимо а пре Ти пцују све на свету кад само спеменеш Село. дошо ђаво под своје патотије али Ако доста су капуташи бежали од опанка, сад

је мечка заиграла и Пред њиову кућу а јопет ме је жао очију ми Иисам Ја р1>ав човек всћ велим Само да им споменсм да всдну да нисам Заборавијо. ваш раваЈло.

МНОГО ТРАЖИ — Мушкорац за кога ку Јв ПОћи мора бити јак као ла», смво као тигар, брз као орао, лап коо Адонис, а глас да му буде умиљат као славујев. — М морао би бити магарац да со с тобом о,ени.

Жаскшо-

— Вала, згадило ми се — рече доктор Миша својој Роси. Чим узмем карту у руке, ја изгубим. Има рећ десет година како нисам добио на покеру. ' — Иа ко те тера да играш! вели му госпа Роса и окрете се на другу страну. Овај разговор се водио у три часа ујутру, у спаваКој соби брачног пара Тошић, обоје су Оили лекари, без деце, имућни и мондени. Идућег дана била је партија код госпа Росе Сима је морао да остави своје пацијенте и да обигра пола Београда док није нашао Реми-карте. Тек у тридошао је на ручак. — Ево, душо! — рече он. Нашао сам два шпила „Модиано" одличне, али сам ■ преплатио. Увече, истога дана, када је дошао на веч.ру, игра је још трајала. Соба . .• била пуна дуванског дима, I рео је велики лустер, а три ;г и три господина нграли су н . јозно и ужурбано. Баш када је доктор Сима улазио у собу, један црномањасти младић, леп као филмски глумац, иначе несвршени правник, говорио је: — Уписујем се на 100. Хоћу да браним мадам Тошић. Недам да је избаците. Сими клецнуше колена. Назва учтиво добро вече као што приличи мужу једне монденке и седе поред пећи. Играло се целу иоћ, али Сима је већ у 11 часова морао да иде у кревет. Тако је нареднла госпа Роса. Због пацијената, забога. Ујутру, Сима се већ бријао, када у спаваћу собу уђе госпа Роса. Пожутела од дувана, спарушена од неспавања, али весела. — Извадила сам- се и добила

ГАЗДАМА Кад поклоне делим на вас мислим прво Лепо спаковано, ево суво дрво Ал', да се и вама < ад развгдри лице Ко приде вам даЈеч старе признанице Вама ниЈе лако, за вас време лоше Јер сада се ваше готовине троше. ЦРНОЈ БЕРЗИ Теби оЈађепој, дајем овулушу Када дим повучеш, добиНеш бар душу А Iгад душу стекнеш, мању и од зрна Онда ником неНеш више бити црна. ТРГОВЦИМА Ви кукате стално да вас криза коље На поклон вам даЈем срце. али боље И да вас бар некад прекори не ждеру Кад мерите робу, палите на меру Јер од сиротиње ко је мрву тако На ономе свету сигуран му пако Ви то не гутате, познајем ја лоле Ал зато се добро чувајте контроле.

ОМЛАДИНИ Ви сте много хте.чи, ел' Је иње пало Па поклона за вас, ос тало је мало Ал' сте сами криви што се тако десп Јер децо и ваши велики су греси „Прасе" ипак неће д' дувате у прсто Па поклоне спрема све од прве врстс Ашов сав од гвожђа, ту алатху фин\ Па будак на раме, хајд у крчевину. КОНТРОЛОРИМА Вана ево презент, с гомиле од вр'а То Је мотка да се поштбње не скр'а Искушење вуче да се нешто клопа Мотка неће дати да будете тропа. МОНДЕНКИ Теби што нам светлиш ко Даница звезда Као поклон, Јаје, из врањимог гнезда Са овим ЈаЈетом, чудеса се праве И ти фина дамо засучи рукаве Себичлуку твоме веА се види данце Када се умориш, поједи жуманце. ОНИМА ШТО НОСЕ ВЕСТИ Ето вама, што шпартате улицу Као поклон спремио сам брњицу Због тих вести што сте „тачно" начули Многима сте ви досада пилав куснули.

оСам хиљада — процвркута она мазно и поче се спремати за спавање. — Кој ти је бре онај зализани што хоће да те брани код мене жива? -А- упита Сима и при томе се добро посече по десном образу. — Зар га н^ знаш. Веца, мој паж. Он је моја маскота. Кад је он у партији, увек добијам. Одговара госпа Роса, скидајући шминку. Зна Сима да више о тој теми нема разговора, па зато само промрмља: — Пази мајку му! Зар то помаже? Баш ћу да покушам. Од тога времена прошло је два месеца. По монденским салонима се поче увелико говорити о некој Штефици коју је лансирао доктор Сима Тошић. Лепа плавуша, елегантна и веома окретна«она је правила фуроре. Почеше, богами, сви завидети доктор Сими и оговарање узе велике размере. Дође то и до ушију госпз Роси. Рече јој Оља, њена најбоља пријатељица која јој је неколико пута хтела да преотме Вецу али овај није смео ни да макне. — Шта? Онај мој шон>а| Па то је нека глупа шала — насмеја се она мало извештачено, али јој баш није било право. Када увече Сима доће кућд, Роса га дочека најнежније. — Вечерас ћемо остати код куће — рече она. Доста ми је тог мучења по туђим кућама. — На жалост, злато, не могу. Обећао сам да ћу бити четврти код Перића — одговори Сима нехатно. — А која ти је та Стефи, или Штефи — реши се госпа Роса да упита. —Па зар је не знаш? То је моја маскота. Када је она поред мене ја увек одбијем. — Чудо што си узео тако младV жену за маскоту. Ја знам да је маскота дете, мачка, псетанце. Тако је то у културном свету. Ал' откуд Лесковчанин зна за европске обичаје — подсмева се госпа Роса, « — У праву си шери — одговара Сима хладнокрвно. И ја сам до пре два-три месеца тако замишљао маскоту али ми ти отвори очи. А ти си Београђанка, била си у Паризу, па ја као велим знаш боље. Па зато и оћутах када ми рече да си узела једног зализанка за маскоту. Ја те у свему копирам, зато и нађох ову Штефицу. Нећу да ти се свет смеје како ти је муж прост. Роса се само у.\еде за усну, али је још исто вече рекла Веци, у присуству Симином. — Ала д> то простачки уображавати да матор човек може бити маскота. Оставите ме на миру. Досадни сте... При томе је значајно погледала Симу, који у себи помисли: — Овако терају Лесковчани..."

о

\ КЛД сна лутрији