Bodljikavo prase

Страна 6

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

ВроЈ 64

У МРАЧНОЈ ЏУНГЛИ

ГДЕ НЕСРЕЋЕ ТУ И СРЕЋЕ ИМА

во са станицв, кретох да тражим кум-Раку. Сви га знају добро али нико не зна тачно да ми каже шта је са њиме. Док једни веле да је отишао на имање, други кажу да је отишао у Београд. Најзад ме један дечко одведе његовој кући. Лепа, богата кућа. Около мала баштица. Уђем ја. — Добар дан — ослови ме једна баба у куј^и и то не много љубазно. Шта оћете? — Ја сам Паја Павловик из Београда, кум газда Раке па свратих да се видимо — отпочех унапред беседу, али ме баба прекиде: — Знам ве у главу, гладнице. Сад ви је добар и Рака и наш варош а пре ни врата да ни отворите... — Пардон! Ја нисам гладница, ја сам професор — почех ја де се претстављам и да је умирујем, али она разјапила вилице: — Немо да се ту пренемажеш Знам за ти фицови. Оћеш да се фуњаш у кућу па те после не може истерамо. Имали смо ми сећ такве Београђане.. Ау, ала ме ова чита у главу... — помислих ја и све чекам да се Рака одн^куд појаву и спасе ме од ове невоље, ал' баба сАкће даље: — Иди код Крлета у кафану па чекај Раку а у кућу нећу да те сидим! Може нешто да нестане па после ја од газда Раку да гутам ватру. Прошли пут она вајна госпоја здипи пуну канту с мас а овамо дошла у бунду!.. Изађох на^улицу. Видим ни|е вајде говорити. Реших се да одем код тога Крлета у кафану. Распитах се где је та кафана и одмах ми показаше. На среку то је у близини, баш преко пута Раке. Седох за један сто код прозора, поручих ракију и стадох да вребам када ћв наићи Рака. Али, за пакост, смрче се. Сати су пролазили, дође време и вечери а Раке нема па нема. Поче ме хватати дремка, и ја устадох да кибицујем билијар. Двојица играју карамбола да све пршти. Неки стари билијар, изанђао, па се лопте котрљају са грмљавином. Надари ми ђаво да покажем своје знање и почех давати савете час једноме час дру-

гоме. у томе се и игра заврши. Онај, што је победио, окрете Св мени: Оћете ли господине да одиграте с мене. Видим да сте неки маргер па оћу да се учим од мајстори... Бранио сам се и ногама и рукама али онај навали па нв попушта. Што да не одиграмо једну? помислих. Иначе морам да чекам Раку а дуго ми време. Почесмо. Када сам кибицовао, изгледало ми да је то врло лако и да овај игра слабо али када ја почех да играм, нстадоше мукв. Онај већ направио десетак иарамбола а ја ниједан. Одвикла рука — а и билијар не ваља. Најзад ми се лопте скупише у углу и ја направих осам комада. Овај ме успех опи и ја се наместих да одиграм тежак штос. Крр и так се зари, скоро цео, у чоју. Када то видех, ноге ми се отсекоше. у џепу Ми остало свега сто динара а чоја,, макар и похабана, кошта неколико хиљада динара. Дотрча и газда и већ је био разјапио вилице да се раздере, када виде испод исцепане чоје једно парче хартије. — Ево је — ускликну радосно и сасвим разгрну чоју. Ете ди гу је бутнуо — рече газдарица и победоносно извади једно парче зелене хартије. Ја се окуражих и упитах газду: — А шта је то? — Ете шта је! Имао сам келвра који ми за инат украо уговор за ову кафану и газда тео веЧ да ме избаци кад ете ти нађе ту цедуљку. Баш ти фала! Шта пијеш!.. У томе се врата отворише и уђе Рака. Као да ме сунце огреја. Изљубисмо се ко браћа рођена и он ме поведе куки. Баба ме дочека намргођено. Сада Сам у благостању и сигурности и »еК сам заборавио на онај црни дан када сам дошао у Л. Крле кафеџија је мој најбољи пријатељ и ја по цео дан играм билијара и то бесплатно. Тако сам и ја увидео да је тачна народна лзсловица да у несрећи увек има и среће.

— Ох, извините по хиљаду пута, ја сам вас у мраку заменио са зебром... I .

— Знате ваљда, да је прошле ио*и пао с дрвета... па се сада осигурао! , 4 Послушност

Породични живот Госпођа Јела је удова и има двоје деце. Г. Ђока је удовац и има троје деце. Упознали су се, заљубили и узели. Наравно, да су опет имали деце. Кад се г. Ђока једном враћао кући, издалека чује вику и плач. Уплашен дотрча и упита жену шта се догодило. — Ама ништа, одговори' г-ђа Јела, моја и твоја деца бију се с нашом децом. жж

Пошао је на пут, у једну малу варошицу у провинцији, код мога кума Раке. Звао ме толико пута у госте али ко ће оставити Београд. Међутим, сада је паланка интересантнија од Београда и сваки Београђанин вади из нотеса старе адресе рођака и познаника у провинцији, па жури да их изненади. Ја, за пакост, немам рођака али се сетих Раке. Рекох сам себи: Вала, упашћу му у кућу и до пролема не излазим. Као рчак. А знам да је он добростојећи. А био сам сасвим утањио. Распродао сам све шго је неко хтео да купи и сада сам у џепу имао свега три стотине динара. Са том големом сумом кретох у посету код мога кума Раке. Нећу да описујем како је изгледало ово путовање. То данас сви добро знају који имају срећу да некуд крену на пут. Најзад стигох у Л Лепо месташце, свет урањен и расположен. Кафане пуне. У некима свира музика. У свима топле пећи. Има свет дрва, па му је лако. Ја, пра-

Д У X

Један приглуп младик оде се-

Остваоен сан

Добар адвокат

аато што вас је ујео његов пас. Па како се завршила парница! — Изгубио сам. Његов адвокат |е доказао да сам Ја уЈео пса.

пантина обећања Разболео се Панта и осећа се врло рђаво. I — Пероо, душо, стеше он, ви дећеш да нећу донсивети сутрашњи даи. — Е, мој Панта, одговара жена, ,>век ти тако нешто измишљаш. Зар ми ниси прошле године сбећао да ћеш ми купити нове минђуше — па ништа није бнло.

није ништа платила Мој комшија слави рођендан те се цео комшилу* искупи код њега. Питамо га шта му је же Н1 купила а он нам показз 100 г.игарел а. — Охо, зачудисмо се ми. А где је госпођа купила цигарете. Сигурно на „црној берзИ"?.. Комшија таман хтео нешто да каже кад га комшиница прекиде и објсни нам: — Нисам платила ни пет пара. — Како? — Е, лепо. Узимала сам из његиве кутије свког дана по Једну, две и ето — накупило се...! жж Излишан Жена (своме мужу): У првим данима нашег брака, изненађивао си с времена на време мањим поклонима, али сада је твоја пажња већ сасвим ишчезла. зек последњи дан Кад је Бог усп.вао Адама, и почео да му вади једно ребро Да му прави жену па рече: Спавај мој јадни Адаме јер ово ти е последњи "сан који мирно спавзш. Познаје га Марко се вози у Београд. Маркова жена му спрема за пут боцу вина. — Обећај ми да нећеш пити пре Смедерева! — Обећавам! — Верујем ти, Марко! Воз полази. Марко још Једном домахује жени, коЈа га је испратила на перон. Онда се окреће и узима боцу с вином, одмотава папир у којем је била умотана боца. Али из папира испаде цедуљица. На њој је нешто написано, рукописом његове жене. И Марко чита: — Марко, Марко! Шта еи ми обећао пре пет минута? Гдв си ти, а гед Је чак Смедерево!

лшли

уџххшшлоа. НАРОДНУ ПОСЛОВИЦУ: »ДИРНУТ У ЉУДСКУ ЖИЦУ«

— МоЈ лекар ми Је преписао Једну куру у бањи на хиљаду метара висине, а овде Је само 997 метара изнад морске површине.

оском свештенику и рече му, веома преплашен, да је јуче видео једног духа. — А где и када си га то видео? упита га свештеник. » — Прошле ноћи, одговори плашљиви младић, био сам поред цркве и горе према зиду опазио сам духа. — А у ком облику св он појавио? упита свештеник. — Појавио св у облику једног великог магарца. — Иди ти, благо мени, лепо кући и никоме ништа не причај о овоме, одговори свештеник. Ти си, се, брајко мој, уплашио од своје сопствене сенке.