Bodljikavo prase

ШНРЕ0

То шнајдер не може да види

I 7>ад.лика&а

— Ја чекам на мога малог брата, но[и ее еакрко у крокодилу!

— Шта се чудите што је праеа кафа! То је од неког антиквара, коме се сакрило у вашем старом орману.

СудиЈа: Зашто већ једном не признаш! Десет сведока те је видело кад си извршио дело! Оптужени: Па шта је стим1 Ја могу довести стотину сведока, који ме нису видели!«

Овамо онамо, па ја опет о женама. Испадоше онс јадницс за свс крипе. Али шта да радим када је то најлакша и најзахвал• нија тема. А о њима се и води рачуна. Паде зимус толики снег а нико се не сети да покупи и жене да га чисте. А то је баш лак посао. Лопату у руке па само згрћи. Али њима све иде на руку. У куНи нема много посла и сав им је посао да оду негде у ред и ту залагаме и остану у разговору па их и Бог заборави. Оно мало мушкараца што имају времена да седе са женама и чекају на ред, ћуте као рибе. Јер ако се неко усуди да бекне, заспу га плотунима речи и тако испрескачу да јадник не зна где да се дева. НеНе жене да увиде наше муке и бриге већ једнако стају на жуљ. Изазивају, пребацују, вређају. Виде да смо б офл роба па нас и оне не зарезују као врана скелеџију. Јутрос, у трамвају, једна дама — тако је називам из учтивости — навалила да уђе иако нема места. Кондуктер јој каже да је трамвај пун а она осу паљбу. Изгрди га на пасја кола и на крају уђе у трамвај, угура се у један угао па извади пудријеру да изгланца лице са кога је отпао пудер док је она викала. А да је неки мушкарац то направио, ребнуо би га жандарм на лицу места са казном а

Межан кмлплимшаш. Лизелота фон Пфалц била је жена војводе филипа Првог Орлеанског. Године 1671 удали су је, за њега, против њене воље. Муж и жена били су праве супротности. Лизелота је била дете природе и весела. Филип је био женски тип, који није волео напоре и уживао у удешавању јер је највећи део времена проводио пред огледалом, шминкајући се и пробају^и разна нова одела. Једнога дана Филип се појавио пј ^ д својом женом у неком капуту од крзна. Крзно је било свипенкасто и велика реткост, јер је било од сенегалског мајмуна. Пошто је својој жени описао вредност крзна и његово порекло Vпитао ју је како му стоји ово крзно. Смеше^и се Лизелота је одговорила: — Као да је на теби израсло' ШтраусЖ таменик Када је професор Хелмер зевршио нацрте за споменик Јохану Штраусу нагласио је да жели да се споменик изради од најбољег материјала. Међутим, сви су му говорили да је то немогуће пошто Одбор за подизање споменика не располаже тако великом сумом новаца. Хелмер се насмешио и одговорио: — Нема довољно новаца за Јсхана Штрауса? Та то је просто немогуће. Свака трећа жена у Бечу добила је мужа само посре-

Познаје му се

— !а видим на вашем језику, ви свирате у неки дувачки инструмент. — Тако је, докторе, у дромбуљу.

дај Боже да нс би заглавио и апсу. Кад би мене неко питао ја бих жене за час умирио Одредио бих да све жене без деце, испод чстрдесет пет година, буду регрутоване за кулук. Жене да раде у вароши а људи ван вароши Јер ако раде заЈедно опет ништа не би било. Поред тога све оне жене које се нађу пред траФикама подлежу кулуку. Да видиш што би било весеље. Умириле би се за час и не би више кидисале на нас мушкарце, јадне претставнике некада бившег јачег пола који је одавно отишао у пензију. У првоме реду послао бих на кулук све таште и свастике јер оне су највећа напаст, па онда распуштенице. Онда би мужевима свануло па би им и кућа омилила. Овако брате све на иас. Код куће кулук, ван куке кулук па није чудо што се људи ошоњили и ошамутили. Сваки муж може да се убаци у календар као црвено слово и то без светог Сииода. Дође кући и ту га прво дочека жена. Таман се са њоме објаснио дохвати га ташта а ако још има свастику, готов је. Печен као штука. Једна га шаље овамо, друга онамо и што год уради није добро урађено. Зато, брате, навалите и на жене и дајте и њима неку оба• везу па да видиш дивоте. Није право да само мушкарци осете рат, а ж~'г ~ гек извуку репину. ЏИЛЕ

дован>ем Штрауса, јер га је упознала играјући валцер. Хелмер је био у праву. Жене су утицале на своје мужеве који нису штедили са прилозима и убрзо је достигнута висока сума за израду скупоценог споменика генијалном композитору.

НафомА, сликари Кнут Хамсун, велики нордијски песник, посетио је једном неку изложбу слика. Нестрпљиво се очекивало на његов суд. Али Хамсун на крају рече: — Све је лепо, али ја сам највише одушевљен са два најбоља сликара света! — А која су то два најбоља сликара света? Запита неко брзо. —• »Небо и земља!« одговори Хамсун смеше^и се.

— Хвала вл(: мислио да Је Мара отишла.

и &''а6а сормиЖа За време летњег одмора Јакоб Тидке, познати сликар, повукдо се у једно удаљено баварско планинско село. У овом шароликом пределу мислио је одушевљени сликар пејсажа, да ће на^и довољно мотива и модела. Када је Тидке напуштао свој тихи Клаузен, окачио је на врата цедуљу на којој је написао где је отишао. — Једнога дана вратио се и написао на истој цедуљу: — Ја сам на гробљу!.. — Када се вратио, нашао је написане ове речи: — Нека ти је лака црна земља! — Е, мој сељо, данас се штофови праве од млека... — Није то ништа! Моје краве давају млеко од сено и траву. д / К ; чЈ

— Ти баш хо&еш трубу за рођендаи! А знаш ли ти да сам ја страшно нервозан! — Па ја трубим само када спаваш, тата.

— Тако, дакле, ви сте отац мо|е слатие Милие! — Да, и сада сиоро ГЛГ*! И баш зато сам дошао вама.