Bodljikavo prase

шарш

Пролеће Је иајлепше доба године. Тако бар тврде пееници и шверцери. Уосталои, ове две врсте људи имају једну заједничку особину: И једни и други ииају празне џепове. За такве људе пролеће је благодет божја. Прво, не треба да се ложи, а затим има сввжег поврћа, које је Јевтино и — хранљиво. И једни и други продају или залажу зимске. капуте чим наиће март. За• то је за њих иролеће једино годишње лоба када имају новаца. А као декор овоме расположењу пуних џепова долазе љубичиив, лале и ђурћевак, као и миришљави зуибул. Цела природа се обнавља па се обнављају и људи. Даме шиЈУ нове тоалете, мушкарци преврћу одела а омладина води љубав. Зато не треба да чуди што су паркови пуни парова. То Је редовна појава да се у марту по• јаве зумбул, љубичиие и — љубав. И као што у природи често и старо натруло дрво озелени тако се и неки старац или баба заљуби у марту. Ошамути их свеж ваздух и пролећне сунце па се зацопају у неко дево]че или младића. Ваљда због ове благе зиме и у Београду су озелеиели многи трулн пањеви. И то у иевреме. Још зима није ни помислила да оде а они већ истерали лишће. Гурају ли, гурају. Преварило их фебруарско сунце али кад загуди баба Марта и удари слана и магла они ће убрзо увенути. Само тек вндиш епарушило се то њихово зеленило, каод а Је кувано а они се отромбољили и скуњили. То се * младом дроећу па за-

што онда да су пањеви од тога поштеђени. Што се тиче омладине, она отворено и смело тражи своје право. У биоскопима, у позори• чЈтима, у возу, свуда, чим се смркне, само пљуште пољупци. Ништа их се не тиче што их нС' ко гледа, што свет пролази, што томе није време. Тај наш подмладак сматра да му Је све дозвољено. Па бар да су такви само у овим стварима. Јок брате! Безобзирни су и насртљиви, а при томе неосетљиви. Верују да сви знаЈу да им Је све дозвољено. Родитеље и старије не слушају а од њих копирају само рђаае стране. Узмите само овај пример. Видели они да је свету све мало, да је гладан пара, па и они кренули у трговину. Али неће да запиу и ризикују, јер воле конфор. Зато су отпочели трговину са биоскопским и позоришним картама. А школа? То Је споредно занимање. Запитајте ма кога матуранта синусну теорему или да вам скандира латински, он не уме ни да бекне, али зато сваки зна да је „флеш" Јачи од кареа кечева". То се зове култура и нико неће да изостане. Није срамота не знати када је била Косовска битка али је брука ако не знаш да играш покера. Уосталом, данас Је покер важииЈи од знања. То су већ и деца увидела па се према томе равнају. Знаће можда мање од нас али ће бити практичнији. А окретност и вештина — то су иајважнији квалитети. ЏИЛЕ

ИСТИНИТИ ДОЖИВЉАЈИ ЈЕДНОГ ПРОФЕСОРА

Професор је, јер од нечега *аља живети. Иначе је пђсник. Добар као бео хлеб: никад ђака не изгрди, никад никога не запише. Не зна се шта му је било с грешним Велимиром Миливојевићем ^аљутио се, побеснео и црвен у лицу развикао се: — Велимире МиливојевиКу, никад никога нисам записао у протокол, али тебе данас хо&у! И записао га. Сутрадан, у зборници, директор прелистава протоколе и обра^а се песнику-професору: — Господине колега, имамо ли у гимназији неког ђака који се зове као и ви? Одговор је био једно категорично — не. У протоколу је, међутим. с ~,вјало, дословце следеће: »Ученик (професорово име) непажљив је на часу и стално ме узнемирава«. Потпис Велимир МиливојевиК

— Напред, господо, ком су још слсаим праана. Практична жена

Госпођа Мурик, претрееајуки одело свога мужа, нађе писмо следоће садржине:

— Дођавола! Морам да се нађгм са ЛуЈзом баш овде где је задржавање забрањено.

Један ауто је налетео на тротоар. — Човече, обрака се саобракајац шоферу. Знате ли да кете због 1 тога изгубити дозволу з* вожч>у. — Искључено, каже му овај, сасвим мирно. Ја је уопште немам.

»Мили мој, ти не можеш да замислиш колико је мој нови стан сладак. Намештај сам врло лепо распоредила, само ми још недостају завесе. Срце моје, уверена сам да ћеш ме што пре с њима обрадовати. Дођи тачно у заказано време. Жељно те очекује и грли твоја Мара«. Не слутеки ништа, господин Мурик, у подне дође ку*и расположен и звиждућуКи. Уђе у претсобље, затим у Једну, другу и треку собу тражеки жену, и изненади се када угледа да су са прозора поскидане завесе. — Шта значи ово? упита муж жену . Госпођа Мурик, предају^и му писмо одговори: — Послала сам завесе твојоЈ Мари... Кад ве* мораш да их купујеш, боље је да ја добијем.

МАТЕМАТИКА И ГЛАВОБОЉА Група писаца је седела пред кафаном. Неко је напоменуо да се Паскал, као ученик, лечио од главобоље измишљајући геометријске задатке. — Код мене је било обратно приметио је Стерија ПоповиЧ ја сам се кео ђак старао да се ослободим геометриских задатака измишљејући главобољу.

ДосеШљивп Штраус У албуму једне гОспођице писало је: Не трчи за мушкарцем и трамвајем никада јер чим један оде Други дође«. Штраус је то прочитао и додао: »Али долази час када трвба трчати и за мушкарцем и за трамва|ем јер то може да буде пОследња трка«.

...над су болови били све јачи, пошао сам иод пекара Стеве! — Ама, од пекара нисте могли добитн прави савет! — Он ми Је саветовао да дођем код вас.

КАКО СЕ ЛЕНИО КЊАЗ МИЛОШ Лепо је слушати лекаре а нарочито њихове савете док нас на снађе болест. А када нас веК снађе, онда мор«*о узимати не само савете већ лекове. Књаз Милош је избегавао ово друго и волео да се сам лечи на свој начин. Тако му једном, рано изјутра, није нешто било добро, па ке рећи своме кати: — Чиниш волико, *а+о, мени одјутрос није добро, па зато тркни тамо и кажи да сам наредио, да ми се за ручак спреми један добар папрен кисео купус са ребрима и једна добра проја! :-кж ШТА ЉУДИ МИСЛЕ У 20 години: Да имају апсолутио право иа сре^у. У 30 години: Да се среКа мора по сваку цену освојити. У 40 години: Да је онај срекан ко нема ни-. каквих брига. У 60 години: Да је среКа у томе, ако човек под старост не остане сам.

Шаптачи који све знају. или

Беслослен лоп и јарнће крсти