Bodljikavo prase

Страна 6

БОДГоИКАВО ПРАСЕ

БроЈ71

^^ОТГ2)|)д

,*ДП У ЈЕДНОМ 0ЕОГРДДСКОМ 7^ЕС70РННУ МОЕКСЕРЕ 9 ЈЕ/7</ &Е5 О&ОБРЕЊЛ и,ЕНТР#Г7Е 3& ГвОЖ&Е/„>

ч '[

ЛР 7ЕДДН НИШЛМЈД коЈМ7Е ГРАВДННН ВИОЈЕ ОД /О ГОДИН,9 НЕЗНДНМЈЕДНУ У/7ИЦ*/ 77О ИМЕНУ/,,,

,.,Д0 9 зедном БИОСНОТГУ V 6ЕОГРДДУ НЕ^ЕЛзОМ НИСУ "РРОП/ЗОДЛ 779 МЕС7-П .' н ,

' I

$

/// РЛ ПОСГГОЈИ ЖЕНП ИХЈ7П, ХТЕЛН НЕ ХТЕ77П г МОР7? Дв ГТРОЧИТН овпки 6РОУ ЕОДЉИ/бЛвОГ' гтГ>*СЕТ/=> ,„

...ЉУБОМОРД МИКРОБА

РАЗГОВОРИ ЛЕНОГ ГАШЕ И ВЕРНбГ МУ ДРУГА АШЕ. Ух,.. Ах... СеНаш ли се онај пут кад?... Не сећам се. А онај други пут кад... Ни тога се не сеЛам. А пре тога, онда кад је... Не сеНам се. Ух... Ах... Који је дан дапас? Шта те брига. Хтео <;ам да знам да ли је данас недеља? Што баш недеља? ХоНу да знам да ли треба да се одморнМ од радА или од одмора. Шта ти је толико стало до одмора. И онако *е умор никад не оставља. Ух ала нас одмор замара. Ух... Ах... Ако заспим пробуди ме. А зашто? беЛ три пута како с&њам да радим. А шта радиш? Носим некакве цигле. А ко те тера да радАш? Враг Ае га знати. Да ме пробудиш, В&ЖИ? А мене ко Ле да пробу - ■■? Па ја, разуме се! Ух... Ах... Хтео бих новине да прочитам. Где су? Ето ту. Седим на њима. Дај ми их! Дигни ме, па их узми. А ти, јеси ли их ти прочитао? Да. Онда доста и толико. Довољ• но је да један од нас двоје прочита за обојицу. Ми смо тако до• бри другови. Ух... Ах... Никако ми није ДиОро. А шта те боли? Сваки час осећам вољу да радим нешто! Је ли стварно? А откад то? Од јутрос. Покушај да се смириш. Затвори очи. Не мисли на то. Видећеш све ће проки. А ако не прође? ИНи ћемо код лекара. Хвала. Ух... Ах... Да није та твоја болест зараз■ на? Неће и на мене да пређе? А ма куда ћеш, брате? Не на• пуштај ме! Мени је добро, сасвим добро. Сад ми се баш ништа не ради. Боље, боље. Ух... Ах..,

— Бештијо једиа! Ако не престанеш да позирзш овде, пред тим шашавим професором, разбиђу ти све кости.

Пријатељи

— Ето, брате, моје је мишљење да је ипвк иајважније бити господин у души. Паја извади из унутрзшњег џепа хвог одрпаног капута пикавац и рече оажно — Ми смо ти бедници, истина је. Немамо ни крова над главом али тако ми Бога, више смо г& спода ми, него нека правеГ прав цата господа. У овој нашој беди вала смо увек спремни дл пру< жимо руку, те да помогнемо ближњем и решени смо да делимо своју кору хлеба чак и са човеком кога не познајемо. Јова протрља руком по носу, шмркну, пљуцну у страну па ^е: — Тако је. Кад би сада неко од нас двоје имао стотку у џепу, побринуо би се одмах за вечеру за обојицу. Зар не? У бре, Пејо, замисли, што би то било фино! Место што зевамо овде, да лупамо којешта, ишли бисмо у чика Перину кафану. Ала би то било лепо. . — Ћут бре, како лепо, сјајно, сјајно би било! — Било би да се човек наједе до миле воље. Чорбл, фина, то 1 пла, па меса, па хлеба... — Било би можда чак и вока. — Није воће важно, остази молим те, луксуз је то за нзс После једне тако господске вечере ишли бисмо опет на оно наше старо место, па да већ једном сити и задовољни заспимо. Како би то... али ти брате не слушош! На шта мислиш? Паја одговори да мисли на ону стотку коју нису имали и која би била довољна да их усре^и сбојицу. Али што је лагао! Друго је било по среди 1 ... Наш вам Пеја непрестано у смислима понапљао: »Имам ја пријане мој, сто динара, имам их, али нисам ти ни ја толико наиван! Код чика Пзре у кафану идем сам и то чим со тебе отарасим«.. и нервозно је сте< зао у џепу од панталона ггужва'ну стотку као бојеки се да му је каква невидљива рука не однесе. — Најважније, то ти је бити сложни, уједињени, продужи Јова, па делити увек било добро, било зло. — Паја немо потврди главом и извади / марамицу тек толико да оправда што јет олико дуго држао руку у џепу. Али заједно са марамицу извуче и банкноту која паде поред неке изгужване хартије од бонбоне, баш до Јовиних ногу. Ни један, ни други не приметише ништа и продужише разговор о свом пријатељетву и солидарности. Парк је био пуст, вечв је било пријатно, тихо и само је понеки заљубљени пар узнемиравао два другара. Сасвим случајно, после неког времена, Јова обори поглед и опази стотку. Остаде нем, без покрета, без даха. Само му је мозак грозничаво радио и срце убрзано куцало. Сто динара!.. баш толико... изгубио их је неки господин, ту данас, сигурно... И нека, ниј« ми жао... Сигурно дошао да ленчсви,

на клупи, цело после подне... изгледа да их ти брајко ниси ни видео... погледа искоса брзо на друга, боље, боље сам, ух богати све само за мене, па господска вечера, чика Пера би ми изнео не само воће, веК чак и вино. 1 И док је тако грозничаво мислио, померао је лагано ногу та њоме покри банкноту, да јв његов друг нб би видео. Сад је наилазио најтежи задатак. Требало је дигнути новац а да се ништа не примети, да ништа не испадне сумњиво. Поче да се чеше по колену, па све ниже и ниже, све док не стигне до зглавка, енергично га измасира стењу^и. »Ух, што ме боли овз нога, што ми може да буде!« Дохвати брзо прстима новац испод исцепаних ђонова згужва га и вешто тури у џеп. Готово! Одахну дубоко, у мислима, разуме се, и поче да смишља начин на који да се отараси друга па да пође сам па да се једва једном прописно почасти. Није то била тако тешка ствар, јер је исто то намеравао и Паја. Обојица су била убеђена да и* мају те паре у џепу, обојица су сањали о вечерИ какву одавно нису видели, а камо ли окусили. Опростили су се дотле још необичном радошћу иако су пошли један надесно, други на лево и један и други су имали исти циљ, кафану чика Пере. Клупа оста празна, а испод ње, баш тамо где је била Јовина нога, лежала је банкнота од сто динара. Није, међутим, било оне изгужване хартије од бонбона, која се сада налазила згужвана у једном од Јовиних џепова.

— Узалуд, младићу, ја сам дач лековидан и ако се не удаљита још сто метара, не видим где сте1 7 Важно обавештење Јављамо свима нашим рођацима и пријатељима да се наш СМИ Лојаница вратио са жуљевитим рукама са принудног рада иа Макиша .