Bodljikavo prase

пјсторнјо козгпаес 7

Времена сс м?,шцц !

Чик погоди ко је !1

Тоза ббрберин и Мита бакалин другови су из детињства. Заједно дошли пре тридесет и неколико година из убогог рудничког села у Бсоград, ту изучили занат и ту се закопитили. Тоза је остао удовац а Мита се иије ни женио. СтановаЛи су заједно у једној малој кућици на Пашином Брду коју је Мита зарадио. штедећи пуних двадесет година. До те куће је Тоза имао велики плац. Е, таЈ плац Је био узрок што се њих двоје поџавељаше и што су сад крвни непријатељи а пуних тридесет година живели су као браћа. Али, да би се то пријатељство поквапипо морала је да се умеша једна жена. И, она је, заиста, успела. И то лично госпа Христа, распуштеница. Ево како је то било: Ове године засадише Мита и Тоза цео тај велики плац и Митину авлију. Засејали свега и свачега па је чак било и ротквица. Радила њих двојица. Риљали, сејали, дрљали па надрљали. Јер гореспоменута Христа бацила око на Тозу, односно на његов плац Хтела и она да постане пољопривредник. Ал" Тоза ни да чује. — Не могу комшика, то треба за иас двоје јер нама нема ко да потрчи и купи. По цео дан смо у радњи..." Узалуд је она кресала оком, намигивала, давала неке знаке Тоза ни да опепели. Онда се она реши да покуша код Мите. Лепо се ујдуриса па баш на Врбицу упаде код њега у радњу. Мита се изненади када је виде али се досети шта она хоће па је одмах дочека: — Број'тро комшика! Извините ']а идем због ових нових књижица у „Дирис" па ако оћете дођите други пут..." Христа да пукне од муке. Врати се као бесна фурија кући и одмах оде код своје газдарице, госпа Сиде, на разговор. Уз кафу она јој исприча да је њен пољопривредни план пропао. — А баш сам се каприцирала на тај плац — рече она. — То је бар лако — вели Сида. Само треба удесити. — Па ако је нисам удешавала не зиам ко ]е — врисну Христа увређено. А ја сам факман за намештање.

— Јес, Јес... клима главоч Сида, ,,ад' то треба старовремски. Треба да ги завадиш..." — Њих да позавадиш? — зачуди се Христа. Па то ]с немо■ гуће. Слизали се бре ко близанЦи па им не можеш прићи. — Може, може... Све може да бидне — вели баба Сида и поче учити Христу. Ова испочетка слуша са неверицом али се убр•

зо загреја и пажљиво је слушала савете искусне чубурске бабе. Одмах идућег дана она поче извршавати баба Сидин план. Умеси питу зељаницу и набави два литра вина па то све лепо спакова у један зембиљ и пред вече упаде код Мите и Тозе. Они је иељубазно дочекаше али она се направи невешта, извади из зембиља оне ђаконије па их поређа по столу, говорећи: — Данас ми рођендан, узела сам тријесту годину (она двојица се само загледаше) па оћу да прославим. А ви сте ми прве комшије, а наш народ вели да је комшилук најпреча родбина". И ако им није мило што је дошла у невреме, опет нису могли Да се уздрже и навалише на ону питу и за тили час је смазоше. После ударише по вину и расположење се убрзо промени. Христа је само то и чекала. Поче се смешкати, причати масне вицеве и све је ишло у најбољем реду Одједном се она наже ка Мити и нешто му кобајаги шапну. Тоза се само намршти ал' не рече ни речи Мало после она се наже

ка Този и ■кобајаги му нешто шапну. Убрзо после тога, пошто је вино било попијено, она покупи судове и флаше и оде. Чим је отишла, Мита скочи: — Шта ти је казала? — Ништа, брате — одговори Тоза покуњено. А теби Је сигурно заказала састанак? — Јок! Само се онако саже каже Мита. Опасна нека женска..." — Лажеш, чуо са мја — дрекну Мита. И реч по реч њих двојица се смртио завадише. Тоза се Још исто вече подиже и оде код неке тетке да спава а сутра се исели. Цео је комшилук покушавао да их помири али ништа није помагало. Прсла тиква. Али је Христа ликовала. Поклони Сиди једну стару хаљину а већ после три дапа Тоза се досели код ње. Постигла је своЈ циљ. Дошла до плаца и до Тозе који је био леп човек а имао је и неку цркавицу. Мита Је био бесан јер је као нежења у свему видео њене прсте, али Този више није било спаса. — Што жена оће то и Бог оће — говорио је Тоза Мити када је дошао да подели башту и одреди шта је чије. А сад, после Ускрса, Тоза ће да се жени а Мита ће му бити кум јер је Христа успела да их измири. Убедила је Тозу да им Мита треба, као бакалин, а натерала га да се покори. Измири их на Велики петак, у цркви!...

1937: »...Жипон! За тебо! Такве ствари ми не држимо.,

1943: »...за вае имамо све новитете!..

Грозница у зеленом костиму

Један намештеник дође у сукоб с фирмом код које је радио, и због тога оде да се лично пожали генералном директоРУ- жирант Глзда Ђока је био познат београдски кафеџија. Држао је аелики и познат локал у центру али му дод^јаше пријатеД.И. Када се приближи Божић или Ускрс или кад је време да се иде у бању, навале на њега његови гости, већином чиновници Јодан виче: — Помагај газда Ђоко. Ако ти не потпишеш меницу има да вежем камен око гуше и да скачем у Саву...« Други опет вели: — Лекар ми препоручио Ерњце због стомака а ја ни марјаша у џепу... И тако редом. А газда Ђока добар човек па редом потписивао. Потписивао и плаћао. Иако су то све бипе мале суме, у оно време хиљаду две месечно био велики новац, а толико га је по прилици и коштао овај спорт Досади се то њему и он реши да одбије све такве молиоце- Мислио, мислио како ће то да извзде и, на послетку, скова план. Био леп пролетњи дан, Теразије пуно света а столови пред његовом кефаном заузели цео тротоар Одједном кроз ту гунгулу дојаха газда Ђока, на магарцу, обучен парадно, са цилиндером на глази- Сви су га гледали зчуђено, а он достојанствено сјахв, веза магарца за једно дрво и уђе у кафану. Са свих страна му притрчаше пријатељи да се распитаЈу шта му значи то јахање. — Довео сам жиранта |ер свако ко потписује меницу тај је магарац. Зато ко у буду ^е тражи од мене да му потпишем меницу ено му магарца па нек се с њиме сг.оразуме-

Међутим секретар никако не хтеде да га изведе пред директора. Уверавао је да директор не прима никога, пошто болује од грознице, па је само због изванредно важних послова ипак дошао у канцеларију. Секретар је говорио толико убедљиво да је намештеник поверовао, али управо у том тренутку зачу св из директоровог кабинета пригушени кикот. Намештеник се ипак направи као да је поверовао и оде. Али после пола сата опет дође у чекаоницу пред директоров кабинет. Није прошло ни неколико минута, а из кабинета изиђе једна веома лепа и бујна дама у зеленом костиму. Неколико тренутака доцније намештеник закуца и не чекајући одговор уђе. — Зар вам нису рекли да никога не примам и да имам грозницу! — љутито га дочека директор. — Наравно, господине диракторе, и ја вас никако не бих узиемиравао да малочас нисам видео како вас ваша грозница у зеленом костиму напушта. Шегргска брзина

Мајстор Стева даје сведоџбу свом бившем шегрту Јови, па му том приликом каже: — Ево, Јово, данас када те ослобвђам, мораш да ми признаш да сам све учинио да бих од тебе створио човека. — Да, мајсторе, да вас нема ја бих био нрјгори човек на свету.

Гости се насмејаше, неки не баш од срца, али од тога дана више га нико није молио да му потпише меницу а Ђока је сликао тога магарца (кога је узео на заЈам од некога млекаџије) и ту увеличану слику је држао у кафани.