Bogoslovlje

Ту je, затим, чланак »Skepticizam, dogmatizam. kriticizam (s obzirom na A. Ušeničnikov »Kriticizam«)«, (453 —475). Ту ce крнтикује Ушеничников критпцпзам, његов тобожњи »нови пут« (456 —458). »Filozofiji nije zadaća tražiti 'originalnost nego tačnost« (470). После већ поменутог чланка »Problem kauzalnosti« (475 488) долази интересантан чланак »Filozofijsko značenje Ein-steinove teorije relativnosti« (488 —506). Ту се могло мало дуже задржати на могућности, која следује из Лоренцових једначина Lorentz-Transformation« да један догађај, којп за једног посматрача претходи неком другом догађају, за другог посматрача следује оном другом догађају. Међутим, не улазећи дубоко у саму Ајнштајнову теорпју опште релатпвности, аутор само доказује егзпстенцију апсолутног простора н апсолутног времена. »Ne može se zamisliti realni svijet bez prostora, vremena i kauzalnosti a da takav svijet ipak bude uzročnik naše opažajne slike о njemu«. »Realna kauzalnost naročito nam svjedoči da se ne može relativirati vremenski tijek dogadjanja u apsolutnom svijetu, n. рг. da učinak bude ispred uzroka. Isto je tako nemoguće da bi prostorni razmak istovremenih dogadjaja bio jednako valjano izmjenljiv s vremenskim razmakom ргоstorno sjedinjenih dogadjaja« (496 и д.). Највећп и најважнији чланак у овом додатку, можда и највпше у складу с целиком књпге јесте »Sistematskodidaktički uvod u filozofiju« (506 —547). Пошто прво говори о задатку филозофије и ньсном односу према науци, аутор даје једну врло просту и прегледну поделу философских дисциплина, задржавајући се, разуме се, опет највпше на задатку ноетнке и њеном односу према другим основним гранама философпје, као што je, пре свега, психологија и опыта метафизика или онтологија. Не само спекулативна пспхологија (511), него у неколико чак и емпиријска психологија (513) део je философов одп. метафизике, »метафизпчке филозофије«, чија су друга два дела космологија, одн. философија природе, и теодиција, не рачунајући »onhy метафизику« или онтологију (511, 538). Емппријска психологија, заједно с ноетиком je »temelj filozofije« (538, 513). »Metafizika, napose teodiceja која се зове и pozitivna iilozifija (541) или naravna teologija (550) - јесте »glavni dio filozofije« (512). Аутор примећује да неки

Богословље