Bogoslovlje

je већ нечија наложница, или je испрошена a није откупљена, у томе случају ие одређује се смртна казна него се налаже да се обадвоје ишибају, а мушкарац je морао принети жртву за кривицу и над њим се морао извршити обред очишћења (Лев. 19, 20.-22.) Прељуба се сматра у Ст. Завету веома великим грехом (Пост. 12, 17. 20, 3 сл. 26, 10.), па се забрањује чак и жеља за туђом женом, у основном израиљском закону декалогу (Излаз. 20, 14.). „Вредна je пажње велика строгост којом се гледа на прељубу, која (строгост) сасвим одудара од религиозне проститутке, која се врши у исто време: из овога се примера види, да могу бити врло сгрогога морала, у брачном животу, стари народи, који знају за проституцију“. 1 ) Брак се сматрао светињом о коју се није смео ни сам цар огрешити (исп. И. Сам (цар) 11,5.', али се приступало извршавању смртне казне само онда када би се прељубочинци ухватили на делу (in flagranti) и када би се прељуба могла доказати сведоцима (двојицом.). Разуме се да je то било често врло тешко спровести, jep je браколомстава увек бивало (Суд 19, 1 след. Ос. 1, 2. Jep, 5, 7. 23, 10.). Hajropa je душевна мука за човека који воле своју жену, сумња да му je она неверна. И данас je још правн пакао у кућ и где су супрузи љубоморни. Зато je и код Јевреја било заведено једно средство, као и код суседних народа, којим се умиривао льубоморни муж а и сама жена избављала од мучења и сумњичења. То je тако звана „вода горких болова код сумње за прељубу“. Закон, найме, прописује посебну церемонију следећим одредбама: „Кажи синовима Израиљевим и реци им: ако жена ма којега човека постане неверна и огрешн се о њега, и други je облежи, a мужевљевнм очима остане то сакривено, и затаји се да je постала нечистом (да се оскврнила), и не буде сведока на њу, нити би се затекла, a њему (на њега) дође сумња љубавна (ревновање) те би из љубави сумњао на своју жену да се оскврнила, или би му дошла сумња љубавна те би из љубави сумњао на своју жену, да се није оскврнила, онда нека муж доведе жену своју к свештенику и нека донесе за њу принос (жртву „minha“) њезин, једну десетину ефе брашна јечменога, али нека не излије на њега уља и нека не метне на гьега кйда, jep je то принос (дар жртва) за сумњу љубавну, принос подсећања, да се спомене грех. И нека je свештеник приведе

’) Gunkel: Genesis 414, Doller о. с. 48.

272

Богословље