Bogoslovlje

пристрастан, доцнија сведочанства —непоуздана и заснована на народно] машти. Највећу веру поклања Ст. Новаковић ученику Данилову, једном савременом извору који не говори ништа о насилној смрти Дечанског. Како изгледа Ст. Новаковићу, доцнија je народна традиција измислила драматичну причу о оцеубиству о кајању Душанову и о прослављењу Дечанског као свеца ]ош за Душанова живота. 1 ) Ст. Новаковић имао je пред собой леп пример. Заиста je бистра критика Ил. Рувзрца и Љ.' Ковачевића уништила причу о Вукашину - цареубици, засновану на старо] народно] трацицији, уништила ову причу без сваког трага, и узалудна беше очајна одбрана народне традиције од П. Срећковића. 2 ) Није ли исто било и са Душаном? Није ли народна традиција која већ после Маричке катастрофе нагиње „мишљењу, да je Душан свему потоњему злу крив“, није ли она напрасно обедила Душана саучешћем у најстрашнијем кривичном делу на свету? Држимо ипак, да покушај Новаковићев није успео и да анализа извора показује у овом случају истинитост традиције. О томе да je Стефан Дечански погинуо насилном смрћу, да je био угушен у тамници у Звечану, говоре доста сложно сви најстарији и доцнији извори: и архиепископ барски Г. Адам који je писао г. 1332, и византинад Нић. Грегора, увек добро обавештен, и дубровачки нотар Јован из Равене (око г. 1384) и српски летописи почевши од Копорињског (посталог још крајем XIV в.) и Студеничког (из сред. XV в.). О томе пише и Григорије Цамблак (поч. XV в.) и Михаило из Острвице. 3 ) једини стари извор, који вели да je Дечански умро у тамници „промислом Божијим“, то je настављач Данилов. Ипак ово сведочанство не може да буде од озбиљног значаја. Зва-

1 ) Најновијн историчар Душанов, др. Влад. Никол и h врло опрезно говори о смрти Дечанског: вероватно да je била неприродна, алн „сам се Душан не би могао окривити као непосредни наређиаач и саучесннк“. Дечанског je српска црква уврстила у своје светитеље. „Не зна се кад je то учиььено и зашто“. Историја цара Стевана Душана. Београд 1927. стр. 56.

-) И. Руварац, Хронолошка пи тан, а, Годишњица 111. 71879], стр. 214 —226; Љ. Ковачевић, Кр a љ Вукашин није убио цара Уроui а. Годишњ. 111,, стр. 404 —416; П. Срећковић, Краљ Вукашин убио дара Уро ша. Б. 1881.

3 ] упор. Јиречек, Историја Срба 1,270.

289

Кад je Дечански проглашен за свеца