Bogoslovlje

за који вела да je најмрачнији јер тобож одаје прелаз Израиља, из политеизма у монотеизам, претпостављајући да je постао око 850. год. пре Хр. у царству Јудином. Други извор je Е, који je постао око 750, год. у царству Израиљском, који, ма да констатује концепцију једног Бога код Израиља. ипак, пада у очи, код њега je сваки град имао своје жртвенике т.ј. у то време Израиљ још није знао за централизацију култа. Око 650. год. вели непознати редактор (R) спојио je спис J и Е у једну целину, примећујући, да до тог времена они нису чинили једну нераздвојну литералну целину већ je сваки од ова два извора имао своје развиће текста, тј. сваки je имао етапе развића свог текста, називајуки те етапе: J l , р; Е l , Е l , Е 3 ит. даље; a њихове редакторе R l , R 2 ит.д. За време Јудејског цара јосије, управо за време његове реформе и оправке јерусалимског храма 621 године појавио се Законски спис Gesetzbuch, т. з. девтероно миски извор (D). Овај спис (извор) ригорозно говори о централизации култа; према томе он je стварна континуиција раније еволуције започете у Ј спису. Тада дакле, 621 године, у Јерусалиму придодаг je D извор JЕ, од ког времена та три списа чине једну целину. За време вавилонског ропства свештеници су, вели, саставили један други новији закон који прецизно говори о култу религиском, познат под именом: Свештенички Кодекс Р или Р С. Али, да би овај нови Р С спис могли прилагодити претходећим JED списима, они су споменуте основне списе прерадили према својим принципима на тај начин што су реконструисали стару историју Израиља. Пада у очи да Граф Р спис дели на два дела: историски (мањи) и законодавни (веки), који je око 450 године, поред целине JЕ D, чинио за себе једну засебну цесину. Тек доцније, 444. године, о празнику сеница, вели, овај je спис спојен осталима, када je књижевник Јездра њих као JEDP целину читао пред свим народом „првог дана седмог месеца“, сходно опису књиге Несмијине, VIII, 1-8. Ову своју теорију затим je Karl Heinrich Graf применио инакњигу Исуса Навина, огласивши je као саставни део с Петокњижјем, с којом je, вели, нераздвојно спојена, јер je по његовом мишљењу и она такофе постала на основу наведена четири основна списа JEDP, због чега je сада кньигу Петокњижје назвао: Hexateuch т. ј. „Шестокњиж ј e u . Књига Исуса Навина, као засебна целина, мисли да je

255

Мојснје и критика