Bogoslovlje

руком за време једне куге која je пустошила Египат, када je Мојсије успео да своју једнокрвну 6pahy изведе из Гесема и преко Синаја доведе у Кадес. Овде, у Кадесу, Израиљци су се задржали све до напада од стране Амореја. Овај напад приморао je Израиљце не само на одбрану него и да пређу у контра напад, заузевши прво земљу Сехон а затим Ханаан, где су се по насељењу асимилирали с домородцима Ханаана, примявши њихову цивилизацију. Према томе, вели, Мојсије ј ; само спасилац или боље рећи оснивалац свог Израиљског народа, а никако и творац Израиљеве религије нити пак његов законодавац. Али ипак Wellhausen признаје да je за време Мојсија било некаквог прогреса у култу божанства од стране Израиљаца. Јер, вели, до Мојсија религиске идеје Израиља нису се разликовале од религиских идеја осталих Семита који су били многобошци, приписавши на тај начин Израиљу да je и он од тог доба обожавао природу, природне појаве и небеска тела, другим речима огласио je Израиљ да je и он до тог доба био; фетишиста и сабеиста. Али, благодарећи Мојсију, за његово време Израиљ се уздигао изнад овог ниског религиског нивоа, почевши да обожава једног националног бога ЈаX ве, исто онако како су у то време Моавићани имали и поштовали свог националног бога Хамоса. Даље примећује, да Израиљци у почетку нису имали једно централно светилиште већ су свуда, где су год обитавали, приносили жртве. Под утицајем Ханаанићана и они су затим установили неколико специјалних светилишта, олтала Bamôth (у Хеврону, Ветиљу, Дану и јерусалиму). Но по паду Самарије 721. године пре Хр., храм у Јерусалиму остао je као једино светилиште још непокореног народа царства јудиног. На сто пак година доцније (621), за владе јудејсксг цара Јосије, публикован je први закон у Израиљу у опште, найме; Девтерономиум (књига Поновљени Закони), који у XII, 5. 13.26. говори противу многих светилишта (олтара), a који су раније постојали растурени по Израиљу. Али, од разрушења Јерусалима и његовог храма, јединог заосталог јудејског светилишта и одвођења Јудејаца у вавилонско ропство од стране цара Навуходоносора (587. г.), вели Wellhausen, прекинуо се ланац израиљске традиције која се током векова проткивала кроз националну и религиску историју Израиља. У вавинонском ропству Јудејци су били 70. гогодина. За то време код гьих, као робова, створила се једна

257

Мојсије и критика