Bogoslovlje

Без сумње, све je ово у вези са јасном одредбом наше Цркве која у ред дужности свештеничких убраја и то: „да поучава младеж у храму свахе недеље и празника, у згодно за то време, упознавајући га са основима вере и страху Божјем“. 1 ) Ми смо напред поменули многе могућности и путеве пастирства у служби деци и њиховом духовном напретку. Можда ће се показати да je баш недельна школа у данашњем смислу речи, али примешена на наше прилике и у духу наше Цркве једно од тих пастирских срестава које ће моћи код нас најпре да нађе практичну примену. Вредност оваквих установа да се оценити тек кад се виде резултати; а у овом случају ми их имамо увек онамо где се покаже добра воља пастирева. Ми смо нагласили већ колико су за пастнрство значајни школа и породица. Несумњиво, ту мора бити главно тежишге рада. Не може се много успети ако би се све оставило за тај један сат, за недељу. Али у овим нашим приликама, када деца не износе из основне школе нити довољно религијског знања, a још мање неког стварног религиозног живота, када породица не врши ни приближно своју мисионерску улогу онако како јој je Црква ставља v дужност, када je дакле ваншколскн пастирски рад једна насушна потреба, ово би срество, можда, могло да буде једно од пових и да доста помогне циљевима шашег пастирства.

Dr.

Дамаскин Грданички

ко je свештеник био кажњаван забрэном епитрахиља, ако не би постигао успех у овом послу за три године, о чему су имали да суде окружни протојереј или нарочити митрополитов изасланик; а народ je пак лишаван, у случају недоласка, свију треба, изузев исповести, причешћивања у болести и крштења. Поред овога, свештеник није смео · никог да венча пре него mro je се уверио да овај има сва та основна знања која ce предају недељом (Б о г о с л о в љ е, 1, 32—33.)

Ц Н. Милаш, Правосл. Цркв. Право, 1902, 445.

326

Богословље