Bogoslovlje

Веспазијаном и његовим сином Титом, каже између осталога и ово: „Чудесна знамења беху ce тада дешавала (у Јерусалиму) која ипак нису опаметила овај сујеверју одани и светим обичајима ненаклоњени народ (јеврејски) да их жртвама и заветима примире (злу коб отклоне). Видели су се на небу покољи, битке и оружје из којих црвене варнице искакаху, а храм (јерусалимски) je изненада обасјавала пламена светлост облака. Одједном, пак, отворише се (сама од себе) врата на светилишту (храму) и чу се један надчовечански глас; „богови се селе“, а истовремено за исељеним (боговима) чу се страшна и силна грмљавина, Све ово (што се дешавало) само мало ньих (међу Јеврејима) тумачаху на зло; огромна већина беше убеђена у супротно, јер у старим књигама свештеника (јеврејских) стоји написано, да he баш у овом времену Исток ојачати и да lie из Јудеје изићи сила која he завладати светом. Ове пак загонетне речи циљале су на Веспазијана и Тита; али јеврејска гомила, као што обично бива услед људске себичности, тумачила je у своју корист овај тако узвишени судбоносни догађај, па je чак ни несрећа није довела до истине. Целокупна гомила опсађених, свакога узраста, мушког и женског рода, била je, како се сазнало, шест стотина хшьада. Свако, само ако je могао носити, имао je оружје, и још више него што им je дозвољавало ньихово бројно стање усудише ce на борбу. Подједнако тврдоглаво показаше се и људи и жене, я више су се они бојали живота да их не би ко присилио да изиђу (избегну из опседнутог града), него што су се бојали смрти (у граду)“. 1 ) Из ових Тацитових описа види се, како je у то време међу Јеврејима била силна и непоколебљива вера да he се

рих религија, каже о Виргнлнју, између осталога, и ово: „Виргилије je лесник новог времена, али не новог времена онако како ту фразу употре•бљава и злоупотребљава свака млада генерација, него новога времена у месијанском смис л у. Внргилије има визију велике ваί поиске обнове, којој he прет ходит и, и коју he изазвати, долазак Спасите.ъ ев он je према томе незнабожачки пандан старозаветниы месијанским пророц и м а “. (Српскн Књижевнп Гласник, св. 16. октобар 1930. г., стр. 276—277). У току коректуре и пошто je већ био поеломљен слог ове моје студије дошао ми je до руку и српскн превод (и студија) Виргилнја г. I -га Чајкановића (Српска Књиж. Задруга, коло ХХХШ, бр. 222: Вергилпје и његови савременипи, на•писао D-r В. Чајкановић, Веоград 1930), у коме 4. еклога (стр. 22 -24) носи (садржини потпуно одговарајући) наслов: Меси ј а. Овај ауторитативан српскн превод још јаче и изразитије истине меснјанизам цитиране еклоге.

’) Histor , lib. V. cap, 13. (G. Tacitus, Die Historien, übersetzt von W. Bötticher, Ausgabe von E. Otto. Druck n. Verlag v. Philipp Redam, Leipzig).

291

Месијанска ндеја код- културних народа пре Христа

Богословље