Bogoslovlje

ca својим ликом, поставио их у храмовима и наредио да им се жртве приносе“. 1 ) У XXIV веку пре Христа, за време владавине над Вавилоном царева од Ура, култ царевима je био на врхунцу. Они су се директно боговима називали, и у том својству они одређују и судбине људима. Тако на пример цар из треће династије од Ура, Шул ги, називан je у старим зависима богом: „Господ судбине je бог Шулги“. 2 ) Поменуто je и раније, да je у храму Мардуковом, у Вавилону, постојала чувена тајенствена сала („Сала судбине“), у којој су се богови о новој години скупљали да у њиховом присуству Мардук одлучи о судбини људи и света. У ову „салу судбине" од смртних једино je о новој години цар улазио да учествује у Савету богова. Са рашћењем обожења царева, расла je и њихова улога у одређиваљу судбине људима. Већ из оног мало час цитираног стиха види се јасно ова појачана улога царева : Цар Шулги je не само обичан бог него и „господар (Господ) судбине“. До душе, веровало се да и неки други смртни људи, као на пр. свештеници, могу утицати на ток ствари; али цареви су, по народном веровању, нетто много више него сви остали људи, и судбина света и појединаца je у њиховим рукама; „Ако je уопште човек у стању да упливише на судбину, то мора да je у првој линији цар. Jep, он je „велики човек“, надчовек. Но он je и још нетто више од надчовека; он je инкарнација божанства, а тиме у динамичном смислу господар света и одређивач судбине. У култним службама календарских празника ступа он на место божанства... Народ, пак, осећао je страхопоштовање пред њим као пред самим божанством“. 3 ). У култу царевима религиозни елеменат je чисто месијанског карактера: Од цара je народ очекивао да судбину упути путем његових интереса. Ако се народ у својим очекивањима и разочарао, то се ипак код њега није умањивала вера у његову (цареву) месијанску мисију. Све недаће народ je објашњавао као последице својих преступа. У овоме својству царева, у својству одређивача судбине, они су равни боговима. Тако су они и

’) Op. cit., I, 170.

2 ) Christliebe Fichtner Jeremias, Der Schicksaisglaube bei den Babyloniern. (Bikliothek: Mitteilungen der Vorderasiatisch-Aegyptischen Gesellschaf, (E. V.) 1922, 2; 27. Jahrgang). Leipzig 1922. S. 40.

3 ) lb., S. 39-40.

311

Месијанска идеја код културних народа пре Христа