Bogoslovlje

говори детаљно, и показује дубоко познавање најскривенијих страна људске психе. По Ниловом учењу препреке, које стоје на путу људског обожења и узвишења ка царству небесном, могу бити субјективне и објективне. Ово зависи од тога, где се налази њихов извор, да ли се он заснива на слабо] и искварено] психофизичко] природи льудско], или долази споља, као утица] туфе и непријатељске, демонске силе на човека. 1 Препреке субјективне природе су људски греси, а об]ективне различна лукавства фавола и његових слугу, који су се једном за увек определили за зло и теже, да на сваки начин спрече остварење људског спасења, 2 изазивајући у људима моралне аномалије.

АМАРТИОЛОГИЈА СВ. НИЛА

У претходној глави, посвећеној учењу св. Нила о човеку, ми смо ce већ упознали са његовим последом на суштину, природу и карактер греха. Излажући поглед св. Нила на последние греха првнх људи, ми смо такође додирнули и његово ученье о „страстима“ тј. о таквом стању душе, у коме растројство и изопачени правац људске психе налази свој најјачи и најбитнији израз. Страст, јављајући се као болеет воље par exellence, утиче и на друге душевне силе и способности људске. Под утицајем страсти, која као да постаје другом природой људском, изопачују се и добијају једнострани, лажни правац не само воља него и интелектуалне и емоционалне силе, чиме се нарушава хармонија целог психо-физичког живота човекова. Ето због чега страсти, као душевне болести (τα νοσήματα τής ή/υχής), 3 привлаче нарочиту пажньу св. Нила. Ми смо већ видели у прегледу шеговог књижевног рада, да су детаљној анализи страсти и излагању средстава и начина

223

Морално-аскетско учење св. Нила

1 У свом трактату „De oratione“ св. Нил каже, да човек мора савлађивати две врете препрека: страсти и демоне (види „De oratione“ с. 135, col. 1196 В). Али ипак мора се признати, да се та подела препрека, иако се заснива на учењу самог Нила, одликује некой извештаченошћу и да се може посматрати само теоретски. По аскетском учету уопште, а св. Нила посебно, субјективне и објективне препреке у животу тесно су проткане међу собом, и на пракси их je тешко оделити. (Види tractatus ad Eulogium, cap. XIV col. 1109 D 1112a). 2 Види „De oratione“ с. 46. col. 1176 D. 3 Epist. lib. II, LXV1I Eleutherio monacho col. 229 D.