Bokeljske priče

72

Јеси ли ти Нико Витић? упитао сам тада. Причали су ми о младом пјеснику Витићу. Ја сам тај. Значи, и пјесник си. Почетник одвратио је иронично. Тада је са његових образа избијало руменило. Имао је ово исто одијело, али ново, исту ову кошуљу, чини ми се чарапе, и ове „препреке” умјесто ципела, које нијесу прављене за зиму све ново! Био је весео. Тог дана, када смо се упознали, читао ми је пјесме. Сјећам се лијепих стихова посвећених црноокој дјевојци дјевојци коју је волио, коју и данас узалуд воли... Свакодневно је нестајало руменило са његових образа. За вријеме једне љетње шетње поред обале имао је жељу да ми покаже пољану на којој је стријељан његов отац. Било ми је тешко и нијесам на то пристао. Он је тада извадио слику. На њој се видио стасит човјек са дјецом и својтом како стоји поред мртвачког ковчега своје жене. На тој слици препознао сам и веома малог Ника Витића, сада сувоњавог, туберкулозног младића. Заједно смо стајали на опустјелој улици. Он није проговарао. Ћутање прекиде шум валова. Нико Витић настави: Мени сте се смијали. Мени се сви смију. Када себе погледам какав сам: одрпан, јадан и биједан разочарам се. Заплако бих се у тим часовима лакше него накашљао ... Нечега се присјећао. То су казивале његове очи, став, савијени прсти. Управница ми је рекла: „Нико, вријеме је да сам почнеш мислити о животу. Заједница те дуго издржавала. У годинама си. Друштво те одгојило и излијечило...” Ја нијесам познавао живот. Осјетио сам се увријеђен. Зашто? Не знам. Напио сам се први пут у животу, пјевао, играо, скакао. Правио сам се весео,