Bokeljske priče

71

Ја сам ћутао. Он настави: Ја сам готов. Сигурно знам. Данас сам био код љекара у санаторијуму. Замрачена ми је десна страна плућа. Температура која расте наговјештава мој крај. Погледај. Стави руку на моје чело. Осјетићеш пламен туберкулозе. Имам сигурно 40 степени ... Високи момак се погнуо. Притискао сам шаку на његово чело. Оно је било хладно као лед. Он ме увјеравао да има температуру, а ја сам вјеровао да ће се смрзнути тако је било хладно његово чело. Тијело му је, на вјетру, подрхтавало. Дрхћући он је причао: Идем код тетке. Она вечерас одлази на пут. •Помоћи ћу јој да пренесе неке ствари. На торњу је звоно ударило два пута. Све ми постаде магловито. Што тражи овај момак на периферији? Он увијек спава у центру града. Сад није био блијед, већ просто црн. Похабано одијело висило је на њему као на чивилуку. Ципела није имао на ногама, а мраз је стезао. Испод „препрека” назирале су се, од блата потамјеле, распаране вунене чарапе. Пета лијеве ноге бјеше гола. Понудих му цигарету. Дај рече суво. Чим је повукао први дим он закашља. Рикавац понови он и утону у размишљање. Поглед му је био уперен у звијезде. Хтио сам да прочитам његове мисли, да сагледам његове очи. Али, он је растом био висок, а ја мали. Завукао је руке у џепове, мало се погнуо тијелом, непрекидно гледајући у звјездано небо. Док је он кашљао пребирао сам у памћењу наше познанство и честе сусрете у мензи ... Било је то у прољећу, на градској обали. Пришао ми је овај исти, високи момак, и рекао: Ја сам плућни болесник, туберан, како нас популарно зову .. . Мило ми је што смо се упознали.