Borba, 16. 05. 1982., S. 13
16. МАЈ
13
НЕЛЕЉНА | еј и
1982. ГОДИНЕ
Ф док СТРУЧЊАЦИ У СССР ОЧЕКУЈУ ДА ЋЕ НЕКИ ОД ЊИХОВИХ ОМЛАДИНАЦА СТАСАТИ ДА СЕ, КРОЗ ДВЕ ГОДИНЕ БОРИ ЗА ШАХОВСКИ ТРОН,У ЗАПАДНИМ ЗЕМЉАМА УЗДИЖУ НОВЕ СНАГЕ КОЈЕ БИ КРЕНУЛЕ
ФИШЕРОВИМ ТРАГОМ
Има ли Карпов ривала:
прошлости је одигран знатан
број шампионских мечева који
су у највећој мери узбуђивали
шаховску љфавност. Довољно је подсетити се дуела Фишер — Спаски приређеног пре десет година на Исланду: Исцрпне извештаје, најзначајније партије и снимке бораца објављивали су тада листови свих континената, па чак и они из Ценгралне Африке! Показало се да је својевремено др Тартаковер био У праву са тврдњом да ковкуренти за светски примат не ваља да су из исте земље. Ако до тога ипак дође. приредба губи доста од свог међународног значаја. О првим послератним мечевима у којима су и шампион и изазивач били совјетски велемајстори, штампа са Запада је објављивала само оскудне информације.
Професија: шампион
Дуел губи у својој привлачности и у случају ако се исти пар такмаца поново појављује на сцени. Када се пре неких четврт века Ботвиник по трећи пут борио против Смислова за титулу, зловољнр 1е констатовао: Чини ми се као да у животу нисам ништа друго радио већ само одигравао партије против дугоногог Васје!
Ботвиников случај није остао усамљен. Наиме, за свега седам година је Карпову запало да трипут против КЖорчноја брани своју доминацију. Прва одлука је пала 1974. У финалном кандидатском пуелу а тај је имао вредност шампионског меча с обзиром ла је следеће године Фишер одбио да наступи. Нове победе над 20 година старијим ривалом Тоља је постигао у Багију 1978. и Мерану 1981. године.
У трећем сусрету шампионова надмоћност над изазивачем била је исувише очевидна. Супротно свом обичају. Карпов је пуно снагом олитрао већ на старту и стекао одлучујућу предност од три поена. А иначе, како се то могло запазити на другим приредбама, Тоља се у почетку много не труди и тиме даје конкурентима знатну .фору“. Ово се видело и недавно на турниру у Лондону на којем се Карпов извесно време налазио у средини табеле. а затим после изванредног финиша избио на прво место. Стручњаци нису у стању да оцене ко има највише изгледа да кроз две голине постане шампионов изазивач. Новинари су покушали да сазнају шта Карпов мисли 92 том питању. Како се и могло ла очекује. шампион се није ни за коју личност изјаснио. па ни за 19-годишњет Тарија Каспагова. Уосталом. непотребан ризик би било прогласити неког за фаворита. а ла тај још није доспео у ред канпидата.
У прошла три пиклуса такмичења за појединачно првенство света ту гословенски представници су елиминисани већ на другом степенику. то
јест на међузонским турнирима. Раније су титулу кандидата постизали Глигорић (Стокхолм и Салчебаден 1952. Порторож 1958. Тунис 1967) и Ивков (Амстердам 1964). Овог пута је
СЕБЕ: Велемајстор Драшко Велимировић
ПОБЕДИТИ НАЈПРЕ —
терет пао на леђа Велимировићу и Хулаку. победницима турнира Медитеранске зоне у Бечићима.
Наше шансе — чудо
Пре неких две деценије екс-шампион света Михаил Таљ је рекао: Имао сам прилике да “у билтенима разгледам партије Драшка Велимировића. Не желим да се мешам У унутрашње послове тугословенског шаха. али селекторима препоручујем да не забораве на овог изванредно
ларовитог. младића!
Велемајстор Велимировић је пореклом Босанац. а рођен је у Ваљеву 12. фебруара 1942, што значи да је пре кратког времена славио 40. годину живота. Његов ујак Војислав Петровић кога су Немци стрељали за време окупације. истицао се пре рата међу најјачим београдским шахистима и имао је мајсторску снагу.
Већ у петој години живота Драшко је знао како врећу фигуре. Прва упутства је добио ол мајке Јованке Петровић — Велимировић. предратне шампионке Југославије. Она је дуго са службом боравила у унутрашњости и Драшко је у студију шаха јелино могао па се ослони на њену стручну помоћ. По пресељењу У Бе-
КАКО ЈЕ ЈЕДНО СПОРТСКО-МЕДИЦИНСКО ИСКУСТВО ДОВЕЛО ДО ПРАВЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У ДОМЕНУ „ПОВРАТКА У ЖИВОТ“
И ОБОЛЕЛИХ
о __________----—=-—-=
Проф. др Михаило АНДРЕЈЕВИЋ
Рехабилитација — живот
уместо боловања
едно изванредно важно подру-
чје медицине представља реха-
билитација. А она значи: успо-
стављање повређених или оболелих делова нашега тела и враћање у првобитни анатомски интегритет и нормалну функцију.
То поље медицинске помоћи, за чији се значај одавно знало, тек неколико година после другог светског рата, добило је праву оцену и важну улогу у савременој медицини. На све стране света почела су у великим болничким и клиничким установама да се образују специјална одељења за рехабилитацију повређених или после болести реконвалесцентних пацијената. Изгледала је та појава нипања одељења за рехабилитацију као меко помодарство у медицини.
Међутим, радило се о једном сасвим новом сазнању. Нову концепцију о рехабилитацији, потврдио је затим нагли пораст трауматологије коју је ауто унео у саобраћај и све већи број саобраћајних удеса.
Штете од — лежања
Права револуција у медицинској рехабилитацији, развила се у току првог светског рата. Наиме, пре тога, у рехабилитацији повређених и болесних важило је правило поступка: што дужи одмор и лежање у постељи, што мање покретања _ оболелих или повређених удова, да би се ране и повреде што стабилније зацелиле. Подизање из постеље већ према тежини повређених делова настајало би тек после две-три до пет-шест не деља лежања.
Шта се догађало у том дугом лежањуг Мишићи су омлитавили, губили постепено своју чврстину (тонус) и најзад услед дуге неактивности, копнили и атрофирали. Изгубили би при том и ткиво и снаге. Не-
избежно је долазило и до успорава ња крвотока, нарочито у венама, што је доводило до стварања угрушака, до тромбозе вена, па и запаљења У њима. То су тзв. тромбофлебитиси, по злу чувени. При подизању из постеље услед наглог откачињања неког угрушка из вене, често, путем крвотока дошло би до зачепљења неког већег суда у плућима, те би настала некад и смртоносна „емболија плућа“.
Како је сад дошло до преокрета и одбацивања овог начина рехабилитацијег Просто, скоро мађијском брзи ном, услед нужде, на фронтовима У рату. Лечити брзо, рехабилитовати најнужније и што пре вратити војника у бојне редове! — Под том потребом и притиском фронта, створила се наједном „ургентна рехабилита ција“. Њу нису тако брзо схватили многи лекари, али неки енглески, ког ји су се раније бавили спортом и сами као ентузијасти спортисти, кад су били повређени, желели су и на стојали да се што пре врате у поље такмичења и наставе борбу...
Крајем прошлог месеца, одржан је од 18. до 24. априла у Џуерторику, светски конгрес о рехабилитацији на коме је било стручњака из разних медицинских дисциплина — из пелога света. Тако је и писац ових редова, као представник _ спортско-медицинске комисије ФИФА учествовао са својим рефератом о повезаности спортске медицине и рехабилитације.
У своме излагању, прво сам указао на кратку историју, како је дошло до револуционарне промене У рехабилитацији. Њу је први покренуо енглески лекар спортиста, др В. Тајнер из Лондона. Он је, наиме, на својим рањеницима примењивао нови поступак у рехабилитацији, који је знао још из своје спортске праксе.
Прво би се, после тачне дијагнозе, поставила најцелисходнија хитна те рапија, са тзв. негом ране, која би
оград где је приступио ШК Мартизан започела 1е Велимировићева каријера. Титулу мајстора је освојио 1962. на 18. шампиовату државе У Врњачкој Бањи. Следиле су нове још значајније титуле: интер-мајстор. велемајстор. државни првак.
За Аљехина је својевремено речено. — Када он неког победи. стиче се утисак као да је за противника имао ординарног „пацера“ па и ако тај носи титулу велемајстора! — Ствар је у Томе што и најчувенији шахисти имају понеке слабости у игри. а уметност је открити их и искористити. Аљеумн је располагао вештином да декласира и такве елитне велемајсторе као што су били Нимцовић, Богољубов,; Рети. Тартаковер и други: Ови су губили не само драгоцене поене него и ауторитет међу посматрачима. По Аљехиновом рецепту и Велимировићу често успева да „згроми“ противника, односно да га после малог броја потеза доведе у безизлазну ситуацију. Драшкову вештину су страни стручњаци запазили 1966. за време зонског првенства у Хагу када је у четвртом колу брзо и ефектно савлапао велемајстора Донерђа.
Наш други међузонаш Крунослав Хулак је рођен у Осијеку 25. маја 1951, и то управо на Дан младости. Са празницима су повезани и неки други значајни датуми у његовом животу. Тако, на пример. оженио се 1975. на Дан жена 8. марта! То је прави „студентски брак“ који тече хармонично. Супруга ЈЊиљана. такође Осјечанка, донела му ја на свет кћеркицу.
Са игром на 64 поља се Крупо упознао „тек“ у 11. години живота. и то пуким случајем. Повремено је посећивао брата од тетке Дарка који је од њега био неколико година старији. Дарко је често едигравао партије са својим друговима и Круно је са интересовањем пратио борбе. Правила игре је схватио без туђе помоћи. Страсно је навијао за брата и зато се једном веома ожалостио кала је овај због грубе грешке сигуран добитак пђетворио у пораз. Рекао је Дарку: — Пропустио си да изведеш елегантан мат у три потеза! — Примедба је изазвала грохотан смех. А брат га је прекорио: — Којешта говориш! Шта се ти Круно мешаш кад не знаш шах% — Дечака су увредиле те речи. Вратио је фигуре у критични положај и доказао да је мат био неизбежан, Присутни су га гледали са чуђењем и неверицом.
Жеља 3а високим достигнућима дала је Крунославу подстрека да изучава теорију и да прегледа партије елитних мајстора. Пресељење У велики шаховски пентар као што је Загреб пружило му је могућности да суделује на значајним турнирима и да се практички усавршаоа. Прихватио је стил у коме доминирају дубока стратегија и висока техника игре. Успеси су му се низали један
за другим. У Бору че 1976. победио на" |“
31. шампионату Југославије. Идуће године је на ИБМ-турниру у Холандији заузео друго место и високим пласманом, скренуо на себе пажњу стране шаховске јавности. Новинске агенције из разних земаља затражиле су тада од Танјуга исцрпне информације о Хулаку а у уверењу да се појавио нов великан на 64 поља.
Ако би се обазирали на рејтинт, Велимировић и ЖХулак немају много изглела да се на међузонском првенству квалификују за кандилате. Места је мало. а јаких конкурената много. Нада ипак постоји с обзиром ва чињенипу да су наши велемајстои доста пута посведочили да су способни за велика дела.
ПОВРЕЂЕНИХ
се очистила од прљавштине и искрза них делова коже и мишића, затим зашила и антисептичним завојима да ље пазила, али где год би то било мо гуће, рањеник је избегавао лежање и препоручивало би му се што пре кретање и постепено употребљавање повређеног уда, или дела тела. Тако се циркулација крви одржавала У нормалном приливу, па би то убрзавало зарашћивање ране, онемогућавало атрофију мишића, или њихову укоченост м слабост од дужег лежања. Искуства партизанске
медицине пе АДА И ава
У исто време то је брзо успоставља ло функцију, отклањало могућност тромбозе. и запаљења вена, тако да су тиме избегнуте и опасне плућне емболије. По завршетку рата др Тајнер је у својој болници у Лондов Хоспиталу, основао прво одељење за физикалну медицину, које је после и по другим болницама, добило назив: одељење за рехабилитацију. 18ко је једно спортско-медицинско искуство у току рата довело до правох преображаја У домену рехабилитације повређених и оболелих.
Том приликом истакао сам да су и војници српске војске, који су у првом светском рату имали да лако рањени савладају физичке напоре, повлачећи се преко албанских плани на. Исто то су доказали и наши партизани у другом светском рату водећи. рат по планинама, и стално напа дајући непријатеља. Све то показало је велику вредност сталног кретања за брзу рехабилитацију. Тако је и данас: што раније устајање опериса них или повређених постало је аксиом савремене рехабилитације им У хирургији,
АКА им земља и Мартину од
Слатинових, и Димитрију од
Викторових, и Трпани Стојчевој, и Угри од Попових, јер им је, можда, и било време, имадоше по осамдесет и неку, часно поживеше и још часније очи затворише; у својој постељи и при чистој памети. Лака им земља и оној неколицини дечице, дојенчади, ватрица живих, која усташца затворише а само су по десетину речи била научила, а само да се смеју и гугучу знала! Ни село њих не упознаде, нити они село упознаше, на почетку одоше.
Али смрт Риста, Богдана Димановског да не би се само ником поновила. Ни смрт, ни пусти живот!
— Бар да је једном „ох“ рекао, бар једном да му се „куку“ отело, псето, моје вољено, па да му је лросто! — свакоме се обраћаше Богдан, зграбивши га за кабаницу и душу. Отићи ће ми, а да му нису поверовали, а да га нису погледали, ненагледани, силни мој! Па зашто сам онда жив!
Мајка му је занемела, само би Богдан по неку проговорио:
— Више ни праг не може прескочити, за дрвени се довратак придржава а и даље се претвара да МУ није ништа, као да ми ништа не видимо. Изађе у двориште, обе руке загњури у јоргован, обеси се о њега као девојка око врата, њему нештто тајно, јуначко казује, а нама ни речи! Људи, да не поверујете, дивни јоргован није издржао, осушио се, а Ристо се не отвара, не признаје да је болестан!
Проклета Горња Невоља и још проклетија Козарица над њом — излудеше од лепоте као никада, небо се није видело од зеленила големог.
Врачара је Риста дуго гледала, окретала му провидну руку, загледала у очи тамне и дубоке, једине од болести нетакнуте:
— Твоја болест, јуначе, нема ни имена, ни мајке, ни оца нема, у сну ти се појавила, у најлешшем сну који си сањао од када је света и века! Само ако ти живи вук дахне у уста — оздравићеш, добићеш снагу!
И окупили су се људи и жене, у великом броју, са Ристом испред њих, иза њих, на носиљци, снују по Козарици, вука траже да дахне У уста болеснику. Носили су Риста са собом, јер су се бојали да рањени вук
Бошко СМАЋОСКИ
СУРО
неће преживети док га однесу У село, због тога им се чинило да је најсигурније да им болесник буде при руци, док још има душе у вуку да изврше оно, што је казала врачара. И дању и ноћу су крстарили, провлачећи се кроз траве и шибље, истеривали зечеве и дивокозе, истеривали дивље свиње и лисице, али вука — нигде! Гледао је Ристо наоколо, намерно је онемоћалим рукама дрмусао гране испод којих су пролазили, стресала се роса на њега. Гледао је оно што чине и мислио је — нека их, нека раде ако им није тешко, за њега нема у томе ни помоћи ни штете, само му чине интересантнијим последње тренутке.
Виче и довикује Богдан, вичу и довикују се они с њим, тресе се Козарица. Горноневољани се на смену шетају по планини, охрабрују Богдана, али вука нема и нема. Тек, даде бог, скочи Богдан са земље до грана букве поред њега, скочи као деран. Пред њим, у грмљу, изненађен и уплашен — пиљио је вук.
— Вук!
Сви се укочили, али само за трен, а одмах затим појурише према грмљу, без памети, без страха, не знајући зашто. Вук је одскочио као лопта, преко њихових глава, али му је страховита дрека гомиле пресекла снагу и он је морао да се склони у суседно шибље, ломећи пред собом гране и суварке. Мушкарци опколише и нови жбун, а жене су трчале за њима вукући носила са Ристом; сиромах Ристо, само да буде ближе вуку. Вук, сам против свих, није се предавао, пробијао се од жбуна до жбуна, али, не знајући да иза последњег
Илустрација: ЈЕША МИЛАНОВИЋ
ВА ПАДИНА
жбуна почиње једна падина, гола и с ниском травом, влажна. Неко је покушао да пуца из пушке на вука, али је Богдан молио да не пуцају, да га не би убили, да би могао да дахне у уста Ристу.
— Ударајте само по ногама, по ногама, а не по њушци! Да је и од злата, ако не дише, шта ће мит! молио је Богдан и ниско ударао штапом. Пред вуком се указа падина, сурова и негостољубива, тако рећи издајничка. Уплашени се вук саплитао и о ниске траве и о високе узвике. Највише му се приближио млађи брат Богданов, замахнуо је штапом, вук се закопрцао, подигао је све четири у вис, малаксао, Богдан му је притрчао, ухватио за њушку, вук је превртао очима, немоћан и већ одсутан.
— Риста! Носите брзо Риста! повикао је Богдан.
Вук је имао још толико снаге да дахне Ристу у уста, а затим се стресао, протегао ноге и глава му паде на скут Богданов као псетанцету. Вук је био сав у ранама, дуги су га шттапови погађали кроз несигурне гране жбунова, испијали му снагу. С мртвим вуком на скуту Богдан стаде гледати Риста право у очи. И остали поседаше наоколо, као да су се вратили из неког великог и неразумног рата.
У њега се не усели само здравље вука, већ и снага вукова, и душа вукова, на несрећу. Развртео се Ристо, пламен му сину из очију, земља га није држала. Сви се повукоше подаље, направише круг страха око њега, одмах им је постао туђ и опасан, као вук.
Заигра Ристо насред круга; вук је био у њему.
Јадна мајка његова појури да га пољуби и врисну, он је за усне уједе.
Скакао је Ристо и смејао се, упути се навише по падини, вучјим стазама, нико се није усуђивао да се покрене, сви су клечали на коленима, припијени уз земљу, осећајући се кривим што су покушали душу из једнога у другог да пресељавају, што су покушали да се умешају у ред природе, у правду и праведност њену. Богданица, већ потпуно занемела и изгубљена, не могаше да схвати шта се догађа. Ристо, двадесетак метара удаљен, наслоњен на једну букву, гледао је у људе, ватра му је избијала из очију, зуби су му се полако заоштравали и побељивали, како и доликује вуку.
Нанишани Богдан и — опали.
Под букву, полако, гледајући га право у очи, без пребацивања, без пре кора, паде Ристо, Метак га је погодио између обрва, онамо где често притискујемо прстом када желимо да се подсетимо на неки сан.
Затим, Богдан окину и у себе...
— Свим Горноневољанима да се опали по пет пута штапом по голом и да буду истерани из града! — наредио је градоначелник Винца. Увек с пролећа, при првом силаску у град, доносе невероватне приче и страхове, изазивајући неред међу становницима Винца!
Горноневољани су се враћали пре тучени, али и са извесном лакоћом.
Са македонског: Тања Урошевић
(ам Ди ја
БРОЈ: 9888
Водоравно: 1. Град у Португалији — Пучинијева опера; 2. Марка аутомобила — иницијали „Вукадин“ — град у Швајцарској; 3. оснивача Рима — без друштва — део пристаништа; на математике; 5. Предлог — јадранско острво —
на заменица — знак за иридијум; 6.
ве у Словенији — неупотребљивана
Предлог — место у Далмацији — стид 8. Ауто-ознака за Урошевац — лична заменица — швајцарски национални јунак — мера за површину; 9. Плодан предео у Македонији; 10. Француски писац („Јадници“) : 11. Северноатлантски пакт — предлог — буљина; 12. Пропелер — сликари графичар, учесник у
река у Босни — крш)
НОБ. Устравно:
ман; 3. Нерешена игра у
Осијек; 5: Знак за кисесник —
коњске опреме — савезна држава у
ској — предњи део брода.
РЕШЕЊЕ БРОЈА: 9877
Водоравно: 1. СПД — Тел; 2. Орлов — самар; 3. Геогра5, Рт — Пратер — Ва; 6. Ирак обоа: 7. Пони — Орба; 8. Па — Бостон — ВС (Виктор Стар10. После подне; 11. Алкар —
фија; 4. Астат — стран;
чић); 9. Оруда — Асуав; сласт; 12. Еон — ови:
1. Неуспеси, промашаји — шумске јагоде: 2. Музичко сценско дело — ауто-ознака за Скопље — оршаху — дрвена или гвоздена завеса — француски писац („Исландски рибар“); 4. Хемијски знак за талијум — продавац раритета — ауто-ознака за јужноамерички плес француска књижевница („Добар дан туго“) — самогласник; 6. Кратица мере за тежину — храбар — усна шупљина зна за јод; 7. Сибирска река — приступачна, незатворена предлог; 8. Људи беле косе — врста меничног јемства место у подножју Фрушке горе; 9. Овлашни цртеж — део
нашег књижевника Један од легендарних 4. Гра-
показСвеза — притока Са— ознака за тачку; 7. знак за фосфор;
САД; 10. Град у ТУР-
- Даб зрна алај Ај фр рој |
6. 1. а.
10