Borba, 31. 12. 1992., S. 4
ДЕКОМОМ!
==
BORBA „31. ХИ 1992, 1, 2, 3. 1 1993.
GODINA 92 — GODINA NAŠEG TRPLJENJA
Tanja Jakoebi, Miša Brkić
Kupovina osnovnih životnih namirnica opala je 40—50 odsto, a za potrošačku korpu potrebne su četiri mesečne plate. Novi siromasi postaju lekari, inženjeri, profesori
Nismo se mnogo mučili. Sunovrat je trajao — godinu dana. Za dvanaest meseci ove, 1992. godime svako za sebe proćerdao je po 2.200 dolara nacionalnog dohotka. Sa visine srednje razvijene zemlje- i 2.700 društvenog proizvoda, strmoglavili smo se u naručje Burkine Faso — 500 dolara ostalo je po glavi svakog Jugoslovena u decembru. Niko se nije pobunio, niko nije glasno
„jauknuo — ćutalo se i trpelo.·
• „Sreća je prijatno osećanje koje dolazi od posmatranja tuđe bede, a uteha — stanje duha izazvano „posmatranjem nesreće drugog čoveka“ — rekao je svojevremeno engleski mizantrop i cinik Embrouz Birs. U ovoj misli kao da se krije objašnjenje kako smo tako nepodnošljivo lako istrpeli svakodnevne nove i nove tegobe i sa njima se saživljavali bez roptanja.
Gde je prag socijalne izdržljivosti? — pitaju se nepristrasni posmatrači sa zaprepašćenjem, ne shvatajući koliko dugo Srbin može da izdrži sa komadom sira i glavicom luka. „Ziveće ovaj narod — ta istina me brine u ovim vremenima“ — požalio se novinaru Velja Petković, konobar iz beogradske kafane „Trandafilo-
зла
VIC •
ИМА, ЈАМЏАВ '92.
„Crkla mi je mašina za pranje veša, ne može da se popravi a ja nemam para da kupim novu. Uostalom, i ne treba mi jer ne CO kad sam poslednji put upio deterdžent“ (Radoje Petrović, vozač GSP). „Nadam se da će doći vreme kada ćemo mnogo bolje živeti“ (Batrić Žarković, službenik iz Beograda). U 1992. godinu ušli smo sa društvenim proizvodom manjim za 15 odsto. Po nivou proizvodnje bio je to povratak u 1976. godinu. Iza sebe ostavili smo godinu opasne inflacije, zaposlenost je opala za 10 procenata, izvoz-uvoz za petinu, promet u trgovini na malo za osam odsto. Stručnjaci su nam prognozirali inflaciju u prvom kvartalu od 30 odsto mesečno. Potrošačka korpa vredela je 17.781 dinara, a prosečna plata kretala se oko 15.000 dinara. „Ratna psihoza i velika inflacija uticale su na stvaranje kućnih zaliha hrane i potrepština“. — rekao je tada Tomislav Milisavljević, iz Instituta za istraživanje tržišta. Takva psihoza uslovila je pregrejanu tražnju, a potpomapgale su je i promene valuta u Sloveniji i Hrvatskoj i zamena jugoslovenskih novčanica. U februaru je
Hi u kontejnerima nema više nitega. Nemaju ljudi šta da jedu, pa ni da baecoju. | Sramofa me je žio ovde stojim, naročito ako naiđe neko poznat. Ilajrodije bih fade pokrio lice (Života M penzioner [1 Веобгада).
~
inflacija već bila 46 odsto, kupovali su se automobili, kozmetika, nameštaj, konfekcija i obuća. Ogromna tražnja robe ublažila je pad proizvodnje, a privrednicima ostavila iluziju budućeg rasta proizvodnje. Sankcije Evropske zajednice (uvedene krajem 1991.) tek su počele da deluju. Tadašnji spoljnotrgovinski deficit Srbije bio je 445 miliona dolara.
„U sadašnjim prilikama mislim da je čak 90 odsto beogradskih porodica siromašno, a 40 odsto dovedeno do egzistencijalnog: minimuma. Učešće troškova ishrane u četiri petine porodica kreće se između 60 i 80 procenata. Dvadeset i dve hiljade ljudi prima socijalnu pomoć, ali to je daleko od realnog broja ugroženih, — rekao je tada dr Milosav Milosavljević, gradski sekretar za rad i socijalnu politiku Beograda. — Izgleda da postoji jedna prećutna politika, koja nije zvanično formulisana ali faktički egzistira, mislim na prećutno legalizovan šverc, preprodaju robe, pa i prostituciju. Radi se o poremećenom sistemu vrednosti, ali ne kod tih ljudi, nego u društvu koje tu nalazi ventil za prikrivenu društvenu svest“.
U martu počinje prodaja cigare-
ta na komad, a bankari izvode.
računicu da svaki treći vlasnik tekućeg računa ima minus. „Mesečno prodajem sto nemačkih maraka da bih mogao da preživim“ (pravnik iz Beograda). U martu je zabeležena i ovakva vest: Vranjanci odbili otvaranje narodne kuhinje jer bi to ugrozilo ponos njihovog grada.
PROLEĆE, APRIL "02.
„Ni u kontejnerima nema više ničega. Nemaju ljudi šta da jedu, pa ni da bacaju. Sramota me je što ovde stojim, naročito ako naiđe neko poznat. Najradije bih tada pokrio lice“ (Života M. penzioner iz Beograda koga je reporter zatekao ispred kontejnera). „Štedimo na hrani, odričemo se garderobe, a od higijene i kozmetike kupujemo samo prašak za pranje veša (Velizar Petrović, radnik iz Surdulice).
U aprilu je za mesečnu potrošačku korpu bila potrebna plata i po. Statistika je zabeležila i ovo: u januaru svaki četvrti Jugosloven nije mogao da zadovolji svoje egzistencijalne potrebe. Na aprilskom savetovanju O SOcijalnoj politici procenjeno je da je siromašan svaki drugi stanovnik Srbije, a svaki peti ispod svetske granice siromaštva. U
blic anketi Tanjuga iz maja niko ·
od ispitanika nije hteo da prizna da je gladan, već samo da manje jede i preskače po neki obrok. To je vreme kad se tek šuška o otvaranju narodnih kuhinia.
U Novom Sadu 35.000 ljudi neredovno ili nedovoljno jede, a 2.500 prima socijalnu pomoć. U čitavoj Srbiji, inače, 80.000 porodica sa 270.000 članova ima pra-
Movi optimizam: Radnici BIIM Miš, oko furune na kojoj piše „Tako freba“
vo na socijalnu pomoć, koja vredi koliko i 103 vekne hleba. U „Borbinom“ majskom istraživa-
·nju 28 odsto građana jedva sas-
tavlja kraj sa krajem, a svaki sedmi Jugosloven nema više čega da se odriče, jer se svega od-
"rekao. Dve trećine anketiranih
već u maju zna da neće otići na godišnji odmor na more, a svaki četvrti vuče dugove stare godinu-dve dana. Novine u ovom mesecu na naslovnoj strani objavljuju. „Putovanje u ambis”: polovina fabrika nema sirovina,
"polako opada domaća tražnja,
inflacija prelazi 70 procenata, drastično opadaju porudžbine iz inostranstva, jedino prehrambena industrija radi punom parom — tražnja je za trećinu veća od ponude, izvoz u industrijski razvijene zemlje opao je za trećinu, a deficit je 752 miliona dolara. U junu eksplodira potrošačka korpa: da bi je napunila prosečnoj porodici potrebne su dve
late. Ujedinjene nacije uvode
lokadu, vlasti se šegače sa ovom mirom i prognoziraju da nam neće biti ništa i da će se svet ljutiti na nas samo tri meseca. Narod kupuje preko sindikata brašno, ulje i šećer jer ga u
rodavnicama više nema. Izvezi smo u svet robe za 172 miliona dolara (upola manje nego istog meseca prethodne godine), 533.000 radnika zaposlenih u Srbiji radi u nelikvidnim preduzećima i neredovno prima platu, a jedna trećina ukupne radne populacije je bez posla. Lekari u domovima zdravlja dobijaju uputstvo da neke Iekove prepisuju samo ako pacijent lebdi između života i smrti, masovnije se otvaraju narodne kuhinje, a među običan svet vraća se običaj da se u posetu ide s kafom, voćem ili kesicom bombona, umesto cveća. Od juna '91. do juna "92. zarade su nam pale sa 490 na 325, a zatim na — 68 maraka. U posmatranom periodu plate su realno opale 90 procenata. „U prvom naletu delovanja sankcija zbrisana je prva liga jugoslovenskih preduzeća“ — izjavio je Nikola Pavičić, direktor „Sıiıntelona“, u Privrednoj komori Jugoslavije.
LETO, JUL "92.
„Od pre mesec dana samo ja unosim novac u kuću. Muž je otpušten. Dovijamo se na sto načina. Kupim nešto mesa, pa ga muž i ja samo liznemo, da bi deci što duže trajalo. Pre neki dan uhvatila sam sebe kako razmišljam da mi se uskoro može desiti da i nešto ukradem da bi
mi deca preživela. I sama se uplašim te pomisli“ (K. P. — 40 goи učiteljica sa 17 godina staa). :
Iz beogradskih samoposluga geometrijskom progresijom nestaju konzerve i dvopek. Predsednici kućnih saveta dobijaju poverljiva upozorenja o čišćenju podruma i atomskih skloništa „spremite lekove za najmanje sedam dana, mleko, vodu za piće i sveće“. Niko ne razmišlja o letovanju, sa crnogorskog primorja stižu žalopojke o propaloj turističkoj sezoni. Analitičari saopštavaju da je proizvodnja od početka godine opala za 14 procenata, najviše je ugrožena privreda Vojvodine, najmanje Crne Gore.
U avgustu stiže neprijatna istina — proizvodnja pada 45 ргосепаta i izjednačava se sa onom iz 1960. godine. Sto hiljada porodica u Srbiji živi na ivici egzistencije, a za potrošačku korpu potrebne su tri prosečne plate. „Po prvi put zabeležena je krađa luka i krompira sa prigradskih nji-
va. U Beogradu je 150.000 izbeg- ·
lica, 86.000 ljudi koristi razne vidove socijalne pomoći, od toga broja 26.000 su deca i omladina. Javne kuhinje dele dnevno 2.500 obroka, a potrebno je četiri puta više“ — izjavio je dr Dragan Ilić, potpredsednik beogradske Vlade. U glavnom gradu pokrenuta je akcija „bez gladne dece u klupama“. Učitelji dobijaju zadatak da uoče gladnu decu, ali tako da ona to ne primete. Računalo se da će privatne firme za njih obezbediti po jednu kiflu i jogurt. JESEN, OKTOBAR "92.
Trošimo ratne rezerve ulja, šećera, brašna i sapuna. Kod frizera idem dva puta godišnje, a muža i decu šišam sama. Pravim tortu od jednog jajeta“ (Svetlana Ć. sekretarica iz Beograda). „Deca mesecima nisu videla msso. Živimo na pasulju i krompiru, a para imamo za hleb i mleko. Jedini luksuz su nam cigarete“ (porodica Matić iz Niša). „Želeo bih „ferari“ na baterije i puno pljeskavica” (dečak Nikola Ilić iz Valjeva). „Mi ne znamo da ima gladnih, jer u Beogradu još niko nije umro“ (Ljubomir Pejaković, socijalni radnik). „Bojan
· Jovanović, šestomesečni dečak
iz Kikinde umro je od gladi i totalne zapuštenosti“ (objavile su novine u novembru).
Blokada će trajati duže od tri meseca — postalo je definitivno
FOTO: 7. BAŠ
Ста та је mašina za pranje veša, ne može da se popravi, a ja nemam para da Rupim novu. Uostalom, i ne Breba mi jer ne pamtim kad sam poslednji put kupile delerdžent (Radoje Petrović, vezač 6SB)
jasno. Sve više radnika ostaje bez posla. Procene su da će ih do kraja godine biti milion. U nesolventnim preduzećima radi 800.000 radnika, još 200.000 zaposlenih čeka stečaj, a na biroima je 753.000 nezaposlenih. Devet od deset preduzeća radi s kraćim ili dužim zastojima. „Kupujem cigarete na pijaci za 500, a na Trgu prodajem za 600 dinara“ — objašnjava svoje noOvO Zanimanje Kragujevčanin, diplomirani ekonomista. Redovi su sve duži pred Đafiment bankom i Jugoskandikom, a benzinske pumpe su presušile. „Žena zbog minusa već pet meseci ne dobija čekove, štedimo kod Dafine i Jezde, prodao sam auto, a hranu nabavljamo na odloženo plaćanje“ — priča Stevica Nikolić, radnik Industrije motora Rakovica. Trgovci su izračunali da je kupo-
vina osnovnih životnih namirni-
ca opala između 40 i 50 procenata, a za potrošačku korpu potrebne su četiri prosečne plate. „Pojavljuju se novi siromasi: lekari, inženjeri i profesori“ primećuje Marija Parun Kolin iz Instituta za socijalnu politiku. U dečju sobu vlasnika jedne velike privatne kompanije pucano je u znak upozorenja za neplaćeni „reket“. Načelnik beogradskog MUP objašnjava da se pojavila nova sorta lopova — oni ne samo da kradu, već i ubijaju. Vlasnici brojnih lokala u jednom beogradskom poslovnom centru izloženi su prinudnom iseljavanju — njihov komšija, ratni profiter, rešio je da za sebe kupi ceo centar. Beograd su zapadni novinari prozvali „Palermo na Dunavu“. Materijal za to dala im je naša zvanična Televizija hvaleći jednog. italijanskog „biznismena“ koji je preko izvesne beogradske banke naumio da opere prljave dolare.
Iz prepunog tramvaja — „sedmice“ 23. decembra na stanici u
Bulevaru revolucije ispao je je-
dan penzioner. Pre nego što je
upao u baru, doviknuo je onima
u tramvaju: „Ne dajte da vam
oduzmu dostojanstvo“.