Borba, 30. 04. 2009., S. 42

Borba

B2 STIL

Četvrtak - nedelja, 30. april - 3. maj 2009.

Dikretni SalTT] dekadencil

BOBAN STOJANOVIĆ

re četrdesetak godina tekP st o dekadenciji predsta- .

vljao bi hroniku aktuelnih dešavanja iz Pariza, Berlina, Londona ili Njujorka koja bi podrazumevala učešće podužeg spiska imena iz sveta umetnosti, muzike, mode, književnosti, ali i pojedine predstavnike zvanične politike. U to doba Endi Vor-

WNiaalgoga DK OJKALKR diislzusijea pojzaza delkzdencija još

hol je definisao famoznih „15 minute slave“ svakoj osobi na svetu, stvar prestiža je bio ulaz u diskoteku „Studio 54“, a poezija Alena Ginzberga zgražavala je puritance širom sveta. Nažalost, od osamdesetih godina prošlog veka do danas, ekspanzija me-

dija i hi-

perprodukcija svega što može da se zamisli, na suptilan način guši najveći deo onoga što bi mogli daiimenujemo kao - dekadencija. No, imenovati nešto kao dekadentno nije jednostavno. Prva asocijacija na pomen reči dekadencija je nešto rušilačko, destruktivno ili razarajuće. Međutim, u širem smislu reči, pojam bi mogao da se opiše kao način života, lifestyle, kome se pripisuje nedostatak moralne ili intelektualne discipline. Oksfordski rečnik definiše dekadenciju kao „luksuzno samozadovoljenje“ dok Vujaklijnin rečnik kategoriše, pre svega, književni pravac koji se sastoji u izumiranju zdrave čulnosti i traženju veštačkih draži. Cak je i veliki pisac Ernest Hemingvej imao problem da objasni ovaj pojam. On je rekao da je dekadencija nešto više od komentara kritike onoga što još nije shvaćeno ili što se razlikuje od njihovog moralnog koncepta.

Nakon brojnih diskusija pojam „dekadencija“ još nije striktno definisan, a njegovo značenje zavisi od konteksta u kome se definiše. Kada se govori o

dekadentnim

društvima, obuhvataju se ona koja su uspela da unište sama sebe. Dekadencija u nauci podrazumeva urušavanje ugleda institucija zbog nedostatka znanja, dok u umetnosti označava, pre svega, evropski umetnički i knjiŽevni pokret, mahom vezan za Francusku, kojije obeležio period između romantizma i modernizma. Često se navodi da su

društva dekadentna ako su rušilačka, međutim u savremenom svetu gotovo da nije moguće da jedna država potpuno uništi sebe samu. Stoga se, dekadentnim nazivaju zajednice u kojima postoji niz socijalnih nepravdi, kao što su prevelike razlike izme-

đu bogatih i siromašnih. U njima, bogati obično postaju spokojni i pohlepni, dok se siromašni osećaju beznadežno i apatično. Slikarka Biljana Cincarević pravi razliku između nivoa dekadencije društva: „Dekadencija predstavlja buntovništvo hedonizma. Siromašna i neprosvećena društva nemaju dekadenciju, dok je ona sastavni deo bogatih i razvijenih društava. Opadanje morala je njihov sastavni deo, ali kada društvo i ekonomski stagnira ondato više nije dekadencija - to je beda“.

U Srbiji se pojam dekadencije vezuje za bahato ponašanje političara, jer jake i uticajne umetničke scene nema, a većina intelektualne elite se kreće u tradicionalnim okvirima razmišljanja. S druge strane, turbo-folk kultura kao zaostavština devedesetih, plasira različite vrste hedonisti-

čkog pristupa životu, koji bi, gledano spolja, mogli biti imenovani kao dekadentni. Cincarevićeva kaže da se da su iovdašnji političari i turbo-folk daleko od prave dekadencije:“Takve pojave bih radije nazvala primitivizmom. Dekadencija je razmetljivo i provokativno ponašanje ljudi koji pre svega nisu primitivni,

imaju dobro ekonomsko poreklo, ponekad i zavidan status. Poznato je da dekadencija dolazi iz aristokratskih krugova i bogatih društava, jer je to stagniranje od uzornog ka razmetljivom“.

Pojam dekadencije je višeznačan i nema u svim društvenim oblastima isto značenje. Biljana Kosmogina, avangardna beogradska književnica, kaže da dekadenciju u kontekstu umetnosti i onu u kontekstu politike treba sagledavati na dva različita načina jer sa sobom nose drugačije značenje. “Dekadenciju vezujem za umetnost u najboljem kreativnom smislu, dok u politici dekadencija odražava destrukciju. U politici racionalno mora da nadvlada imaginarno, a opšti ciljevi da budu ispred ličnih. Naša Skupština je prostačka i primitivna, ne može da se sastavi sama sa sobom, a kamoli sa narodom. Ona ima destruktivno-degradacijski „karakter, uvredljiva je i kobno srozavajuća po društvo, koje nije tako beznadežno i beslovesno kako bi se po poslanicima moglo zaključiti. Otužna politička scena škodi narodu, ali ne i umetnosti. Umetnost ne odumire jer je politička agonija razdražuje i snaži, ona se uvek opire režimu i datom trenutku“, objašnjava Kosmogina.

U javnoj sferi, dekadencija je tipična za 19.vek. Određene javne ličnosti su pokazivale izuzetni talenat za spajanje različitih elemenata kako bi od sebe stvorile jedinstvene i dekadentne pojave, koje bi danas bile okarakterisane kao nastrane, dok su ih njihovi savremenici smatrali ekscentričnim, drugačijim i divili im se.

Autor knjige „Kemp - laž koja govori istinu navodi da je dekadencija zastupljena među inte-

lektualcima u periodu od IM do 1910. godine, bila vežba,! mpa velikih razmera“ koji} predvodila javni ukus širom vilizovanog sveta. Upravo! Biljana Kosmogina pravira!

između političke i umeli dekadencije: „Ne bih mešalaji nog Lorda Bajrona, Šekspi! Blejka ili Bodlera sa Dragal!' Markovićem Palmom i Vejji' ~ Aa —~— - — ___- –—

Ilićem, niti apolonijske | | zijske kultove da merim sa skim turbo-folkom . | Biljana Cincarević se i je na nivou pojedinca, post umetnika, dekadencija po“ pojam. Ona smatra da je dentno ponašanje p0Jeć žan iskustveni doživljaj. “Dekadencija je 50 U | Od društvu, Da nema deka neki umetnici ne bi imali i