Bosanska vila

Бр. 21. и 22.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 899

блиједи сад зелени, завист је и злоба гуши кад елуша гдје се хвали која друга — било дјевојка или жена, макар је она и не познавала.

Ако је познаје, уплетаће се са оним модерним: „јесте да; „ама“; узли“; „знате“; „не знам шта би на то рекла“; „шта би евјетовала“. „Вјетрена је цура; махнитура; луцкаста; пуно лебди да се уда; не- могу вам је ни хвалити, ни кудити; — а већ је јадну дјевојку са таким двоструким и сумњивим уметцима, накудила и прекудила.

Једва јој душа поднијети може, да добру ријеч преко уста превали о својој рођаки и рођеној, камо ли о туђинки.

И тако биједна, модерна февојка никада није проста ни слободна од овога ниског опадања и куБења. Бог је није створио ни једну са својствима, којима би ђевојка кадра била задобити срце модерне госпоје, да ова о њој добро говори, ил је у дру: штву похвали коме познатоме момку.

Једна модерна дјевојка, не може се одбранити од опадачица и клеветница. Она не смије бити ни болесна, нити се зло осјећати; не смије бити снуждена, ни невесела, ни нерасположена. И кад јој се смрт укаже, сна се мора на зор смијати, зубе кезити и ломити се као најздравија, само да избјегне подвалама, бездушница, које једва чекају да говоре што зло о њој. Ако је увијек редовно с њима у променади, онда јој кажу да је скитачица и махнитура; ако се слабо у шетњи виђа, онда јој кажу да је болесна; да је у другом стању, па не смије на поље, да је у неком очајању.

Ако је дјевојка веселе ћуди зло и наопако, ако је мирна и шути,' још горе и пцрње,; ако се мидером стеже, зло; ако не, онда још горе и црње — хиљаду љага и ружнијех гласова изнесу на јадну дјевојку.

Тако је огрезла у неморалу модерна жена!

И све се те њезине клевете за јадну дјевојку у јавности лахко могу вјеровати, јер је по већим градовима мода удесила тако, да по несрећи у једној кући станује по 0, 6 и 10 породица, све туђини по крви, па се испод тога заједничкога крова извлаче свакојаки гласови, који се лахко вјерују и радо слушају, јер забављају душу модине жене.

Ту се не узима обзир чи на шта: била та дјевојка без својијех родитеља; сирота и без браће и мираза, то је све једно. Примијетила сам да још бездушније нападају на сироте дјевојке. Баш кад нема ни ода ни мајке, ни брата ни мираза, нек нема ни мужа.

Па куда Бе онда овака дјевојка, за коју нико нема срца ни милосрђа 2

Куда, ако не у модерни пакао 2

Таковијем путем упуте модерне ено многу спроту дјевојку. А камо ли да би се која нашла добра срца па се постарала да февојку удоми; да је спасе од пропасти, да јој она буде проводаџија,

Ах, да! Ма, ако страни момак загледа ђевојку, па не желећи бити одбијен, замоли коју од жена, да ту дјевојку распита из далека би ли она пошла за тога момка. Ова ће то обећати најпредусретљивије, али неће ни споменути дјевојци, а њему ће рећи да ју је питала. Па Бе стати онда кудити и црнити дјевојку, па ако му је била дража од очију, сада ће му бити мржа од ђавола.

Ово су гријеси, у којима је мода васпитала свој свијет свукуда, па и у јудној Далмацији и Приморју. И ја одиста не могу вјеровати да игђе више жена у томе гријеху ужива, као у тијем српскијем земљама, и то бев разлике и старо и младо. Њој је то свакидашња забава и разговор! Морам признати да у вишијем круговима правога госпоства има ивузетка, ама шта су ови изузеци, већ капља росе у сињем мору наспрам многобројнијех опадачица, клеветница и гдасовитијех „кундурица“. Оне су у томе гријеху одгојиле и своје синове, па се и они баве том часном работом.

Виђећеш их гђе посједају у парку на клупе, али се изреда читаво друштво крај пута; па како која ђевојка наилази пред њих, враћајући се са шетње или полазећи у шетњу, они бе сваку прорешетати и свакој нешто пришити. Све једно нашли јој ману или је бегенисали, они ће ти, као вајне младожење или нежење, свој суд о свакој изговорити, тако гласно и безобзирно, да она све то чује.

Ако један похвали неку, која се свиђа њему по његову укусу, нама се други истиче да је кудии да се овоме противи. И док се ова два препиру о једној, они други вичу: „Оуагда фиеЏа еће разза; суагда даезја сће ујеле; сће ђгшо тизо; сће пазо, есе,“ Ни вражјој неће опростити, а да је не покуде, или не бегенишу. А богме ни февојке њима дужне не остају, већ им враћају мило за недраго. Ако ништа немају пришити једно другом, а оно је најобичнија, ријеч на језику: „Ама што га не могу; што ми је мрзак као ђаво из пакла.“

Тако исто раде и у Шриморју! Гледала сам кад се из оближњијех мјеста дошећу момци у Абацију, па се шарком поредају по клупама на шеталишту, и стану мустрати очима оне регименте госпоја и ђевојака странијех и домаћијех, што се око музике врзу испред њих прошеткивају, а они: „Оуатда диезга, суатда диеЏа, сће бгаба!“ и. тд

А ко би их за то осуђивао кад се зна, да су томе криве саме мајке њихове, као и остале госпоје, које су их још из нејака тако одгојиле, кудећи и ружећи једна другу у присутности мушке дјеце и младића. Оне су са таким примјером одгојиле и своје слуге, момке, калфе, занатлије и раденике.

Како год ученнце приме и упију кретање, владање, глас и нагласак својијех учитељица, тако и слуге од својијех господара. Оне мисле, да је све оно добро; лијепо, отмјено и госпоски, што чују и виде