Bosanska vila

Бр. 21. и 22.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 401

била ожењена. ПЏошљедња јој је супруга била Марија ЏПриси, која је варалицу тужила чим је опазила да је женско.

Марија Ист обукла је мушко одијело на себе,и вјенчала се са својом пријатељицом, с којом је живила заједно 30 година. Истом, кад је супруга умрла, дознало се, да је овај Ист, женско, а не мушко,

Американска ђевојка Ализа Браун, преобукла је у мушко одијело своју пријатељицу и за њу севјенчала ; превару су примијетили послије њезине смрти.“

То су само неколике за које се зна, а колико има овакових случајева, за које се и не зна.

(ве те и такове чињенице, које сам споменула, јасно нам говоре у каквом се жалосном стању надави брак модерни, и како је модерно ослобођена жена згажена и поништена.

И кад се све околности горкога живота модерне жене узму у обзир и то како удате тако неудате, онда је човјеку лојмљиво, што су се већ постројили формални клубови женских самоубица у модерном свијету.

Ето напредна Америка у којој је жена постигла врхунац еманципације, па нека нам она посвједочи, јесу ли њезине дјевојке сретније,. Није давно било, како нам „Обзор“ донесе овај извадак из Американских новина:

„Клуб женских самоубица.“

У Њујорку догађала су се често самоубијетва, младих и отмјених дјевојака а да се није могао сазнати узрок томе самоубијству, Прије неколико дана, дошла је Мис Думбар својој пријатељици и рекла јој: „Данас је на мене пала коцка да умрем“, —- па је пред њом испила отров. Брзо дозваше љекара, али је било узалуд. Редарство је повело истрагу и пронашло је за мало времена велико друштво самоубица. Тај се клуб састоји од лијепих, младих, богатих дјевојака и госпоја, које се обвезују, да ће свака, која при извлачењу коцке, извуче црну кругљицу, за 4 недјеље умријети од своје руке. Сваке се недјеље једанпут жребају имена, па која извуче смрт, мора умријети. Таковим начином починиле су у ово потоње вријеме, многе дјевојке самоубијство, и то из најотмјенијих кућа а биле су чланови тога клуба.

Редарство је поватало све остале лијепе чла. нице тога клуба.“

Тако је у Америци, а овамо код нас у Европи, ужас и страх човјека спопада, кад и чује, камо ли гледа, како се из канала и из разнијех ријека, које протичу кроз модерне градове, сваки дан извлаче мртва тијела младијех дјевојака и госпоја, — да и не спомињем оне остале, које свој живот гасе: отровом, ножем и пушком; које се гуше угљичном киселином; са прозора се бацају; у ватру скачу и траже смрт од сунчеве зраке. Велики модерни градови гор-

дога запада биљеже на хиљаде, на тај начин, угушенијех живота дјевојака и госпоја.

То је срећа и задовољство, којим је жену обдарила цивилизација и еманципација. Г'енскиње модерно стекло је тако горки поглед на живот, да га из огорчења, саме себи одузимају, само да се ослободе даље биједе и патње у животу.

И зар није истина што је филозоф Леопарди у диалогу „Мода и Смрт“ рекао: да су у стара сретна времена људи смрт трезиралт и од ње бјежали, а данас ко и мало разума има, окреће очи своје према њој и уздише за њом — као јединијем спасењем од људске несреће. Одузети живот сам себи то је у модерног свијета обична ствар. А да се овакова ужасна, заиста ужасна, дјела дешавају гдје на истоку у Кини, или у Стамболу, ох, нашло би се хиљаде језуита, који би под видом сажаљења и љубави према ближњему стотину дјела написали и у њима тумачили: како је томе самоубијству узрок нехришћански одгој и ропетво жене код азијатских дивљака.

Нашло би се милионе узрока; дигла би се ларма кров новине на све стране; позивала би се Европа у помоћ источној жени, робињи; слале би се регименте попова, мисионера христијанских, да обраћају „погане“ источне у једино спасавајућу а овамо у својој кући, на своме огњишту очима гледају силне жртве, жене модерне, у каковом очајању гасе живот свој; виде до какове их је славе довела еманципација и хришћанско ослобођење! Крв њихова из гробова и ријека вапије Богу на небеса за освету; — освету лажном женском образовању и томе жалосноме друштвенома уређењу!

МТ.

Истина, многа модерна господа тврде, само да заслијепе неуке родитеље и болесну јавност, да је спас жене у школовању; да је школовање од превелике важности и потребе за жену; да је школа снабдијева потребним знањем за брачни живот; да школовањем дјевојка стиче сџшрему : како ће бити добра. и ваљана мајка, супруга, домаћица и васпитачица ; али нам је школована жена дала противно увјерење.

Ми вогдимо, да ни она надришколована, као ни она високошколована, нема ваљане спреме за брачни живот, нити уноси у брак оне услове, поред којих би се човјек и жена срећни осјећали

„Кену, матер и домаћицу, какву би требало да школа епрема: ваљану, понизну, трџељиву, радину, вјерну, добру, богобојажљиву, моралну, разумну, трудољубиву, привржену кући и породици, — така је жена била прије постанка женске школе, док је кућа родитељска и мајка на огњишту гојида. То нам свједочи историја свију народа, а највише Грка н Римљана, па и — Срба.

(Наставиће ее.)