Bosanska vila

Стр. 402

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Бр. 21. и 22.

СРПСКЕ МАРОДМЕ УМОТВОРИВЕ

МЕ.

ад Каури Дабар поробише, Дабар село и Редаље равно

До бијеле Црничића куле,

И његову поробише кулу, Поробише, ватром запалише, Из ње лудо робље изведоте: Луду Ему од седам година,

А Алију од годину дана.

Кад су били кроз гору зелену, Стоји писка нејачак Алије.

Ја шта вели Пивљанине Бајо: „Чујте мене, сва дружино драга, Закољите нејачка Алију, Алина је писка додијала !“

А шта вели Емина дјевојка: „Богом, бабо, Пивљанине Бајо, Немој заклат мог брата Алију, Ја ћу своје косе одревати,

Па Алији упртнице градит, Ја ћу носит нејачка Алију !“ Тада Бајо за Бога хајао,

Не шће њојви заклати Алију (ООднесе га ловној Гори Црној, Поклони га од Задарја бану,

А бан даде баници Влахињи, Баница га узела по сина, Хранила га медом и шећером. Виши Але од седам година, Него други од петнес година. Кад му било дванајест година, Не даду му мировати врази (ве задире Влашчад по сокаку И он љуби бијеле Латинке.

Ал да видиш банове солдате, Отидоше, бану казиваше :

„О, наш бане, мио господаре, Дај ти смакни дијете Алију, __Алија је нама дотужио Задирс нам ђецу по сокаку,

А љуби нам бијеле Латинке Тад им вели од Задарја бане; „Хајте тамо сви моји солдати, Ако Бог да док неђеља дође, Алију ћу дати на галију,

А Емену хоћу превјерити !“

То мишљаху нико не чујаше, Ал то чује баница Влахиња, Тад Алији куха брашљеницу, Она вели дјетету Алији:

Дилберке. Из збирке Ст. Р. Делића.

„Чули мене мој сине Алија!“

— Ове му каза што је и како је —

„Ви бјежите гором и планином!“

Побјегоше зеленом планином.

Кад у јутру бијел дан свануо,

Тад пукоше на граду топови,

Али нема дјетета Алије.

Два заједно, четерес уједно,

За њима се поћер отиснуо,

Брдом пјешци, а пољем коњици;

Да имају соколова крила,

Не би перје изнијело месо,

А камо ли дијете Алија.

Па пукоше на граду топови,

Отпукоше скели на Габелу,

Тад рекоше : дође им Алија! 1Х.

Кад умира бего Исах-бего,

(Оста млада Исахбеговица

(Су њевино девет сирочади;

Свије их је по хизмету дала,

Луду Мејру на Херцеговину,

Луда Меха на пашалук дала.

Мехо био девет годин дана:

(0 шта вакат о тог и вријеме,

Дође врјеме да се жени Мехо.

Књигу пише остарјелој мајци:

„Мила мајко, хоћу л' се женити 2“ А мајка му књигу одвраћала : „Кеени, Мехо, хајирли ти било !“ Запросио Мејрушу ђевојку.

(О шта вакат, о тог и вријеме, Дође врјеме да се води Мејра. Кад по Мејру свати доходили, Јадна Мејра свате познавала; Кад на Мејру дувак доходио,

- Јадна Мејра дувак познавала;

— „Овај дувак баш ко моје мајке“. Кад под Мејру ђогат доходио, Јадна Мејра Ђђога познавала: — „Овај ђогат баш ко мога баба“. Па кренуше кита и сватови; Кад су дошли Мехмедову двору, Јадна Мејра дворе познавала : — „Ови двори баш ко мога баба,

· Мога баба Иесах-бега млада“.

Када свати редом вечераше, Вечераше и кахву попише, Двоје младо у ђердек сведоше. Мехо љуби Мејрушу ђевојку,

Пољуби је и два и три пута. Ведро бјеше, па се наоблачи, Из облака тиха киша нађе, А из кише муње удараху, Све кроз пенџер Меху у одају. А Мехо се јаду ошјетио, Па говори гонџе Мехимеде:

= па Зе 5 — „О, бота ти, лијепа ђевојко, Од кога си соја и племена, Како ми се по имену вичеш 2“ Проговара лијепа ђевојка : — А, бога ми, гонџа Мехимеде, Ја сам соја бега Исах-бега, По имену љепотица Мејра!“ Тад завика гонџа Мехимеде: — „Благо мени о сад до вијека, Ево мени сестре од матере;

27 Ако сам те три пут пољубио, Нијесам ти ништа учинио, Братац сестру од милости љуби, Од милости, од више драгости ! •Х,

У свиту се наћи не могаше,

р [4 Р Што два брата секу миловаху, Од свакле јој милос доношаху, Понајпошље ноже и синпире. Мука било Хасанагиници, Што су браћа сестру миловали; Па говори својој јетрвици: „Богом сестро, Алибеговице, Дај да секу браћи омрзнемо, Она ће нам квара учинити !“ Она њојзи тихо проговара: „Муч', јетрво, да те Бог убије, И мене су браћа миловала !“ Сагиње се, у руку је љуби: Поклони ми изум и тестијер, На поклонти хиљаду дуката!“ Превари је, уједе је гуја: „Ето мрави и како ти драго!“ АЈ о а РА Кад је ноћи по акшаму било, Онда скочи Хасанаглница, Па ето је Фати у одају, Украде јој ноже и синџире, Па ето је коњма у подруме, Она закла до два добра коња, И крај њиха два сива сокола. У јутру је рано подранила, Дворе мете, а уз дворе пјева: „Узво час ви оба брата било,