Bosanska vila

Бр. 21. и 99.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 408

Сестра ви се аси учинила, Заклала ви оба коња врана,

И крај њиха два сокола сива!“ Кад то чула аба брата мила, (Оба брата на ноге скочила: „Јеси л', секо, браће ти живота“ „Нисам, браћо, вашег ми живота, Ножи јесу, моје руке нису !“ У том прошла једна хефта дана, Џа се скочи Хасанагиница,

Па ето је Фати у одају, Украде јој ноже и синџире, Она закла једно чедо лудо, Лудо чедо Абдулаха сина.

Кад у јутру јутро освануло, Говорила Алибеговица:

„Једа Бога чуда големога, Што ми Авдо у бешици спава, Што не иште у матере хране !“ Па полеће беши и јоргану, Кад заклано чедо у бешици; Она писну кајно гуја љутађ“ „Авај мени до Бога милога!“ Ал на врата Хасанагиница : Узо час ви оба брата било, Сестра ви се аси учинила, Заклала је и то чедо лудо,

И ваше ће сатровати главе!“ Полећеше оба брата мила. Полећеше у одају Фати,_

Кад јој руке крваве до шака. „Јеси л, секо нашег ти живота, Ти заклала чедо у бешици 2“ Писка стоји лијепе ђевојке: „Нисам браћо, вашег ми живота, Ножи јесу, моје руке нису !“ До два брата чедо укопаше.

А вели им Хасанагиница:

„У 80 час ви оба брата било, Вод те секу из бијела двора,

И ваше ће сатровати главе |“ Фати иде братац Али-беже,

Па је секи тихо говорио: Опремај се моја мила секо,

Да идемо у гору зелену,

Да беремо у ките цвијеће!

А она се јаду ошјетила,

Удри на се ђузел одијело, Ситан бисер и дукате жуте,

И на главу стамболску чактију, Поткићену јалдуз маџаријам, Што су секи браћа доносила; Па пођоше уз поље зелено, Под биле се уфатише руке. Кад су били кроз гору зелену, Једно дрво сухо, увехнуло;

А вели јој братац Али-беже : „Ну, погледај, мила моја секо,. Ово дрво сухо, увехнуло, Ружно ти је њега погледати |“ Брату сека тихо проговара: | „Тако ] еваки инсан подбиједом !“ Кад су мало у напредак били, Наведе је крај другог дрвета, Зелено је и обехарало;

А вели јој братац Али-беже: „Ну, погледај, мила секо моја, Дрвце фино и обехарало,

„Липо ти је њега погледати !“ Брату сека тихо проговара : „Јаки ти је и сваки инсанак, На ком, брате, нејима биједе!“ Доведе је виш језера мутна, На сред њега вита јела расте; Вели Фати братац Али-беже : „„Дај ми, секо, воде у маштрафи Јер ме тешка освојила жеђа !“

Ј

Јадна о Фата саже над језеро, Да му даде воде у маштрафи; Турнуше је браћа у језеро.

Ту је њојзи добра срећа била, У Ђевојке добра коса била, Око вите завила се јеле,

А она се рукам уфатила, Испела се јели у врхове,

Ту је била три бијела дана. Лов ловили Шадрибеговићи, Крај језера хрти налећеше, Виђеше је хрти и огари,

Џа их стаде штека ок' језера ; У то доба бего Оесман-бего. Кад ђевојку очим опазио,

Он је њојзи тихо говорио: „Што си, море, на јели зеленој Ал си вила, али утворица 2“ Проговара лијепа ђевојка: „Нит сам вила, нити утворица, Већ ја јесам лијепа ђевојка, Вади мене, мој по Богу брате !“ Проговара бего Осман-бего: „Не брати ме, лијепа ђевојко !“ Па он сјаха с коња големога, Веже дора за јелове гране,

Па отпаса мукадема паса,

Он дозивље лијепу ђевојку: „Хај се спуштај низ јелу зелену!“ Тури краја мукадема паса:

; : а сар аДрж' се за то, лијепа ђевојко! А она се рукам уфатила, Извади је из језера мутна,

Па је пита месом и погачом. Пошто се је цура повратила,

Уђаха је за се на дорина, Однесе је свом бијелу двору. На вратима сусрета га мајка: „Хајр иншалах, Осман-беже сине! Каква си ми уловио лова 2“ Окиде Фату с коња големога : „Ша ти, мајко, о злата јабуку Мени љубу, теби хизмећара |“ Изведе је на бијелу кулу,

Џа он оде на суд пред кадију, И вјенча је за се за љубовцу. Ту је била три године дана, У годинам два сина родила. Кад четврта настаде година, Па се моли Османбеговица : „Господаре, бего Оеманбего, Дај ти мени изум и тестијер, Да ја пишем књигу шаровиту, А на руке бегу Али-бегу!“ Поклони јој изум и тестијер. Стаде када ситну књигу писат, Да јој братац на виђење дође И снашица Алибеговица,

Да не воде брата Хасан-агу, Ни снашицу Хасанагиницу“. Кад кадуна књигу накитила, Џа је спреми брату Али-бегу: „Чујеш мене, брате Али-беже ! Ко е' бацио сестру у језеро, Ето, брате, четири године, Нађе мене бего Осман бего, Осман бего Шандрибеговићу, Извади ме из језера мутна, Одведе ме свом бијелу двору, Узе мене за вјерену љубу,

У двору сам два сина родила, Па је мени жеља утужила Хајде брате мени на виђење (а снашицом Алибеговицом, Не води ми брата Хасан-агу, Ни снашицу Хасанагиницу !“ Када брату ситна књига дође, Књигу учи, грозне сузе рони: „Благо мени о сад до вијека, У животу моја сестра Фата!“ Па он брата Хасан-агу виче, Ове му што је и како је каже. А кад чуо братац Хасан-ага, Од очију сузу упуштио: „Благо браћи, зар је жива сека Зар ће браћу огријати сунце!“ Стадоше се у двору спремати, Товаре јој девет сеисана,

Па пођоше секи на виђење; За њим приста Хасанагиница, Али-бег је са пута враћаше: