Bosanska vila

у

Обје паши; ни

ја мо > ЦЕ АИ СТ Иерруке - ==:

ПОУКУ И КЊИЖЕВНОСТ

| |

|Е Јуда Е

УМ |

==

ко САРАЈЕВО, 15. децембра 1902. Се Јојеја с АЦЕ

С"ршшеветт штеалјроше!

Тешка и опака судбина задесила је нашу ерпску браћу у Горњој Херцеговини. Тешка невоља и сиротиња нагнала их је љетос и јесенас да оставе по сто пута крвљу српском заљевене своје крше, да оставе гробове својих најмилијих јунака, браће и сродника, па продавши и оно мало саротиње што је имадоше, са највећом тугом и болом кренуше у бијели свијет, да траже себи нову и срећнију отаџбину. Али, како но народ вели: сиротињо и Богу си тешка, камо л нијеси селу у коме си — тако и ови сиротани не нађоше нигдје празне земље, не ва то што је брат брату у невољи не би пружио, него за то да њихова вјековна огњиша у овим српским земљама не остају пуста, да по њима вију вуци гракћу гавранови..: Тако ови јадници морадоше се вратити на још празнија огњишта, да још јаче пропиште у невољи љутој и да још теже осјете ову тешку виму, глад и голотињу, И доиста жалосна је и тешка судбина њихова, која се не да ријечима описати, него коју само братско српско срце може осјетити и с њима заједно горко ваплакати, проклињући оне који их до тога доведоше.

(Српски народе на теби је, да овој пострадалој српској браћи притечеш у помоћ, те да им колико било ублажиш горку тугу и олакшаш сиротињу, да им пружиш кору хљеба е би лакше одржали своју патничку душу, да не помру од зиме и од глади. Притеци у помоћ драги Србине, ма и са најмањим прилогом, а ви, српска друштва и српске ошштине приредите коју забаву у корист ових несрећника, у корист измучене браће ваше ! Сваки прилог, који се преко нас пошаље, изнијећемо у листу и опремити гдје треба. |

Зима.

Ладан вјетар сијече кожу на лицу. По смрзнутом Лалагг гледа иње по витким брезовим гранама, снијегу, а испод корака хитрих, чује се глас јасан као што су се жалосно спустиле, гледа у снијег на крову сребро. Под дебелим сњежним покривачем спавају ши- – стародревних зграда, и прати очима два голуба у лету роке пољане мирним сном. а ја милујем њене руке и пожудним уснама љубим

Ми сједимо у топлој соби. Дебели персијски ћили- јој гола плећа. Није остало мјестанца на њима, да га ми на нашим проворима не пропуштају хладног вјетра, нијесу додирнуле моје усне. што страшно хуји неђе кроз прозоре биједне епротиње. Павле Лагарић

реаа-~=