Bosanska vila

Стр. 418

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1908,

Бр. 28.

— Причекајмо бар још мало, можда ће ипак још који доћи,

— Неће, господине. Шиљали смо једног нашег друга да обичне наше посетиоце на вечерашњу представу позове, али они сви одговорише, да не могу доћи по овом времену. — И онда ћете представљати само вбог мене 2

— Наравно, јер сте платили.

Већ сам се почео љутити на оволику савесност овога управитеља,

— Јесте чули, господине управитељу, —- рекох му прилично набусито. — Ја не могу никако дозволити да ви само вбог мене представљате.

— Онда ми не можемо примити ваш прилог. Изволите увети ваш новац натраг, — рече он достојанствено и метну преда ме мојих пет динара.

Ја ушепртљио, па сам почео зачуђено посматрати овога човека, који од синоћ није ништа окусио а који ми враћа мојих пет динара, као да му је пун џеп банака а међутим могао је са својим друштвом. за тај новац славно вечерати. Просто почео ми је импоновати. — Али, молим ваб, задржите....

— Ваш новац! —- повика он прекидајући ме. — Никад, господине! Ми хоћемо да га зарадимо, али милостињу никад не примамо.

То је испод мога достојанства ! (Свршиће се.)

ре-2-< 328

Светосавска ноћ.

Прича из српске прошлости

= Мила. —

(Наставак.)

= % | естаде дивне слике крунисања првог српског 2 краља и ми се нађосмо у пустом планинском крају у сиромашној колиби гдје ме је вођ нечујно увео унутра. Колиба је била без икаквог намјештаја а у једном углу,

на мало сламе; лежало је троје дјечице, у кошуљицама, које би се прије ритама могле назвати. Све троје су били мушкарци. На сред колибе било је огњиште, на коме се димило неколико угарака. Крај огњишта сједиле су двије дјевојчице, старија је имала тринаест, а млађа десет година. Старија је прела, а млађа заронила главу међ кољена и кад и кад би задрхтала. Крај дјечака на слами стајала је сувоњава жена, средњих година, црта лијепих, али јој се љепота истрошила у биједи и јаду.

— Јано! — гурну старија дјевојчица млађу лактом. — Јано, дуни мало у ватру, емрвнућемо се.

Дијете подиже главу, озеблим црвеним ручицама протрља очи и промуца: — Бадава, дувала сами дувала. Неће без сувих дрва да гори. Нано, у дворишту нема више 2 Жена је замишљено гледала како дјечаци спавају па је и не чу. — Отарија је ухвати за руку и помркну на њу. — ћути, ћути! — рече. Иди спавај, кад и онако ништа не радиш. За тим скочи дохвати подерану кабаницу од мркога сукна, хитро приђе дјеци и брижно их покри... (Кена се прену... — Смиљо, што не дегнешг упита дјевојчицу и поглади је по глави.

— „Лези ти, нано, до браће па узми и Јану уза се: а ја Бу још мало бдити.

= Не, не снато! — рече жена. — Ја ћу подтакнути ватру и причекаћу Лазара.

— Па могу га и ја, нано, причекати. — А куд је отишао бата 2

— Отишао је, снаго, у намастир.

— У намастир“ — зачуди се дјевојче. Зашто 2... Коме 2

— Снаго моја! — рече жена и притиште кћер на срце. — Више се овако не може. Година је дана

како вам бабо оде Богу на истину; кад погибе, бранећи намастирско благо, ми остасмо на Божјој милости. Много је то, чедо моје! И пређе не бијасмо

"богати, али смо имали хранитеља и бранитеља, а уз

њега имали смо свагда топло огњиште и комад хљеба. Сад сам изнемогла од болести и од муке гледајући како се ти мучиш радећи дан и ноћ туђи рад, који

_ ни сувог хљеба не доноси, зато рече Лазар: „Нано,

ја ово више издржати не могу. Радије бих отишао гори у хајдуке, него да издржим овај јад. Нано, идем замолићу да ме пусте оду игуману, сам син Новака лугара, ваљда ме прими у какву службу. Ја говорећи му да је отац игуман

у намастир, па ћу му казати да ће се смиловати да сам га задржавала,

напрасите ћуди, јер ђер, да ме отац игуман никако неће пустити преда се. ад би он хтио све сиротане задовољити, давно

ми још јесенас рече један калу-