Bosanska vila

Бр. 28.

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 417

— Имате право. До душе ови би глумци много боље учинили да се лате другог касвог рада, кад им ово не иде од руке, али, шта ћете, научили да се комендијаше, па је мука жива 6 њима,

— Тако је. И ја им тако велим, али они се само осмехну, па ми окрену леђа. Гладује, а горди се. Вели: ја сам вештак, уметник! Моја је става трновита, али је пуна идеала. Ја му то баш тако много не разумем, само знам да је празан трбух зао друг..

— А коме се овде плаћа улазницаг упитах механџију само да би га прекинуо, јер сам приметио да воли разговор, па ма се моја вечера и охладила.

— Они сами зађу пред преставу од астала до астала па покупе,

— На што тог Боље подајте. ви ово мало пара њиховом управитељу на име моје улазнице, па ми онда донесите да вечерам. — рекох механџији пружајући му пет динара.

Механђија ме взачуђено погледа, али одмах

за тим узе новац па однесе оним људима,

тамо у крајњем буџаку, говорећи им нешто и показујући на ме. Затим изађе у ходник, Они сви издигоше главе, па ме зачуђено посматраху. Међутим ја, да бих избегао њихове погледе, извадио вам бележник из џепа, окренуо главу, па сам нешто корсем записивао. После кратког времена механџија ми стаде уносити вечеру и ја се — увек с добрим апетитом —- наклопих на јело....

Баш кад сам стао черечити једно вруће пиле, печено на кајмаку, уђе у механу један младић у похабаном и ивбелелом „хавелоку“, са старим на глави и блатњавим војничким цокулама на ногама,

сламним шаширом

Са њега је вода млавевима цурила: изгледао је као да је онога часа из купатила изишао. Он приђе онима у буџаку, па, пошто им је нешто рекао, баци на клупу свој хавелок и шешир и седе за астал. Они узеше нешто дуго шапутати и рукама доказивати показујући на мене. Затим се одвоји један између њих, па се упути право моме асталу. Мени застаде пилетина у грлу. „Еј наопако,“ по„сад ће настати оно не-

сносно представљање или, као што се то

мислио сам у себи,

међу глумцима каже, шрикавивање, које ја ужасно мрзим!“ И нисам се преварио!

Преда ме стаде један човек, скиде капу, грациовно се поклони и зауве став као да хоће да се фотографише. Ја га погледах и устадох са столице. То је био постарији човек, наравно бев бркова — они се сами између себе брију — покрупан, прилично правилног стаса, у похабаном зимском капуту са олињалом јаком од астрагана, у летњим изноттеним „лихт“ чакширама и прљавим ципелама. Лице му беше око очију и усана покупљено, као да је онај час лимун сисао. Испод капута вирила му је пепељава јака од вунене „јегорове“ кошуље. Око врата свезвана у машлију плава вунена марлма од које су се дуги крајеви кокетно преко капута лепршали. = Господине! — поче он достојанствено _—_ Молим ва допуштење, Част ми је приказати вам се Миодраг Н. управитељ путују-

ћег друштва „Јоаким Вујић“, — и опет се поклони,

= Веома ми је драго, господине, — рекох поклонивши се, — али то није нужно...

— Молим. Ви сте нам послали новац ва улазницу на вечерашњу представу и тај новац, одбивши оно колико се плаћа ва улавницу, може се сматрати као богат добровољни прилог. дато ћу наредити да се одмах представа отпочне.

— Али, господине, како ћете наредити да се представа отпочне, кад још никога од публике нема.

—- А да шта сте ви, но публика 2

—- Ваљада нећете самоме мени представљати 2 —- запитах у чуду.

— Зашто не, господине! Ви сте толико платили колико ми не добијемо и да је десет гледалаца дошло; дакле ви имате права да вам се представља. Част ми је известити вас да је вечерас на репертоару „Луда Јерина“, историјска трагедија у пет чинова, коју сам ја за поворницу удесио. Улогу „Луде Јерине“ има у рукама гђица Марина Н.а улогу Ђурђа Смедеревца моја маленкост. Остале су улоге мање значајне. Па како смо прилично одоцнели, то ћу наредити да се одмах отпочне,