Bosanska vila

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1909.

Стр. 451

јархом и војволама прелаве преко баве и Дунава. Виђох крвава разбојишта, осута српским лешевима.

„Славно мрите, кад мријет морате!“ узвикну мој вођ - | –

Даље видјех поносите јунаке и племените госпође, како се облаче у ратарско рухо и скривају у колибе. = и.

„Постадоше лави ратарима,“ — увдахну вођ.

Сузе ме полише при овим сликама и ја окренух главу. Поглед ми паде на неку гору. Гора је била пуста и непроходна, а у једном забаченом куту скривала се пећина. Само дивокоза или хајдук може до ње доћи тајном стазом.

Некодико витеза, у гуњевима, мјесто долама, у опанцима, мјесто чизама, деже и одмарају се. Лице им је мрко, поцрњело од жеге и студи, али срце јуначко као у Обилића. Спавају, под главом им шара, а десница на јатагану. Два будна јунака чувала су стражу пред пећином.

Мој вођ подиже десницу њима.

„Крст носити вама је суђено Страшне борбе с војим и туђином.“

Под гором је био мали манастир. Из њега се нијесу чули звуци сребрних звона, већ потмула јека клепала. А на пољани пред манастиром, под једним хладовитим орахом скупила се гомила народа. На пању сједи слијепи старац, у руци му гусле, које тужно наричући цвиле. Дивни звуци божанствених гусала продријеше у моје врце — и ја се заплаках,

„И наше су утирали сузе“ „Вјешти звуци дивнијех гусала 2“ рече ми вођ.

=

Опет смо летјели напријед, док се не ваустависмо пред неким градом, на високом, зеленом брежуљку.

Двије сребрне ријеке јуриле су граду, под њим се загрлиле и шљубиле у једну, која се котрљала даље.

— То је Сава и Дунав — рече ми вођ. —_ А град пред нама је

— Биоград — рекох ја,

— „Да Биоград — рече вођ. — Бријег на коме се налазимо, бијаше некада гласовит са својих болница, које су биле подигнуте још за владе краља, Драгутина. Њих је обновила сестра деспота Стевана, султанија Милева, а уз болнице је подирла и красан перивој. Болнице су порушене, перивоји прегажени, али народ и данас, сјећајући се болница и добрих

врача, који су у њима народ лијечили — и данас тај бријег зове: „Врачар.“ — Ми смо на Врачару — упитах 2

= Да, на Врачару. — Зар не видиш, Вођ пружи руку и ја угледах близу нас ломачу, а на врху тијело ев. Саве,

Буктиња сијну и домача плану.

Хтјела сам вриснути, али ми глас изумрије на уснама. Хтједа сам заклопити очи, али оне су се све више шириле и укочено гледале у светитеља и пламен, који се полако подизао.

Ништа се већ није видјело од грдног пламена. Ја сам очајно гледала у огањ.

Вођ подиже руку и рече: — Погледај сада!

У тај мах више пламена угледах коло светих сјени. Пред свима су стајала три света лика, у простој калуђерској ризи: жупан Немања, краљ Стеван и жупаница Ана. Сви су пружали руке светитељу, који се подако подизао из пламена. Више његове главе спустила се гомила анђела, држећи неувели вијенац ;

Измучена дугом тугом и ужасима, блажена вадећи награду мученика, склопих очи и занесох се.

__=— Отвори очи! — рече вођ и ја га послушах. Били смо у неком ходнику. Вођ гурну врата пред нама ими уђосмо у нашу школу. Како је све красно! Како је чисто! (Све мирише невивошћу и слогом. Многе се младе главе вриједно нагнуле над књигом. На сваком лицу читаш задовољство; у сваком оку невиност и срећу. Вођ ме запита: — зар те ова лица не подејећају на — 2

— „Лица, која сам видјела у старих јунака и племенитих госпођа 2 Е — Јест и ова лица онако изгледају, јер тако изгледају лица у чистих и непокварених душа. Па шта мислиш, је ли право да ова чиста срца не осјете ни мало љубави према својим старим, да не уче у дјетињству вољети свој народ, поносити се својим именом. — Проклет онај, који им то ускрати! — рекох ватрено. — А гријеши ли онај, — ко их учи2 Ја оборих главу, румен стида и кајања осу моје образе. Сјетих се скоре своје заблуде кад омрзнух учитеља Јову, што ме, незналицу, хтједе научити да штујем своју старину. Вођ, као да погађаше моје мисли, јер ми рече. — ПЏодигни главу дјевојко, а не црвени, срце је било болно, али не и покварено. — Ну сад си излијечена за увијек, је лир == О да! — рекох и принесох његову десницу мојим усницама. (Он ме блато поглади по глави и проговори : „Иза туче ведрије је небо,“ „Иза туге бистрија је душа“ „Иза плача веселије појеш.“ — А сад, сејо, подигни главу и реци брату шта замјераш овоме јунаку Он ми показа на врата, која се отворише и кроз њих уђе учитељ Јово.... Срце ми заигра. ... Као