Bosanska vila, 01. 01. 1902., S. 458

1902. БОСАНСКА ВИЛА 1902.

Стр. 452 Бр. 24. да га нека невидљива свјетлост озарила, тако ми је „Нас једине сунце грије“ овог јутра изгледао свијетао и величанствен. „А око нас свуд је тама!“

Он приђе дјеци и поче им причати о светом Сави — Је лиг —- рече вођ радосно — Зато сам

српеком добротвору и гросвјетитељу. Са каквим је одушевљењем говориог Образи су му се зажарили, а око пламтило силном љубављу. Ну, и ако је ријечи низао, као дробни бисер, опет није умио ни пола рећи о оној слави, моћи и величини, коју сам ја видјела. — Суве ме облише од радости. И ја кроз сузе глодах њега, а он узвишено прича о светитељу, чији лик виси више његове главе — и гле! лик се раскдопи. — Учитељ и ђаци надахнути светим осјеЋајем запјеваше:

„Ускликнимо с љубављу,

Оветитељу Сави!“

А светитељ се наднио над њихове главе и бла-

_ жено смијешећи се благосиљао је дјецу и учитеља.

су >

Нестаде школе и ми се на један пут нађосмо на врх кршевитог краја. Били смо на врх оног пле- менитог стијења, на коме сам прије видјела јунака како стражари. У дољи су цвјетали лимуни и поморанџе. Море се о окуке разбијало. Испод наших ногу витлаху се облаци, а ми смо стајали озарени свијетлим сунчаним зракама.

„Све је облак притиска. једнако, | „Свуд се чује јека и грмљава,“

„ОвУд испод нас муње сијевају,“ „А нас једне само сунце грије,“

Говорио је усхићено вођа, лице му се зажарило, а из ока му је сипао понос.

А ја му и нехотице одговорих

и одабрао ово мјесто за вјечито боравиште. Видиш, ту ја станујем и са овог виса мотрим на све Српство, па кад опазим, да ко заборавља свој род, да пориче стару славу и јунаштво, мене заболи, љуто заболи, много више него да све ово камење оборите на мене, — То је моја кућа! — Он ми показа на врх виса малу капелу.

Глас пушака и јунака“

„Гдје Ђе љепше одјекнути 2“

Упита ме он.

= Ловћен! кликнух ја.

— Погодила си, рече вођ смијешећи се. ја сам — Владика Раде — рекох избуђено и стих се на кољена пред светом

== А, спусјенком цара-

· пјесника.

Он се божанствено осмјехивао.

— Буди увијек така: — рече ми благо.... и нестаде га. — Ја сам јецала.

На један пут врућ пољубац прену ме иза сна,... Била сам у својој постељи.

Кроз отшринуту завјесу продирало је у собу

блиједо зимње сунце, његова се зрака титрала по поду.

— Које ли је добаг — упитах сама себе.

— Џодне је давно превалило — одговори ми

благи глас мајке, која се наднијела над постељу и

пољупцима ме будила. Ја се опоменух свега, загрлим мајку, а кроз неколико дана вјерила сам се са учитељем.

ова ен Натурализам и његови главнији преставници у Русији.

— Дртице из руске литературе. —

(Свршетак.)

АИ

ја —-н

Писемскти (1820.—81.) приповедач о обичајима [љеса и веровању простог народа (Шлатничђа Ар“ЈЕ телђ“, „Болршина“ и драма „Горљкал судљбина“), 12 У последње време почео је писати романе из

живота интелигентног друштва, старајући се да стара и нова кретања друштвене мисли — што му чешће не испадаше за руком (Тисача душње, Вазбаламученое море“, „Вљ водоворотћ, Мљшане“, Масонљг и т. д) Даровити реалиста Писемски није се одликовао уметношћу при описивању и често би преувеличавао, описујући те или друге друштвене одношаје. Писао јен драме али без успеха. :).

Овдје увршћујемо и А. А. Потљтина (1829.)

тачно престави различна,

5) Окабичевски

год. о коме је доста опширно написано у 10. ев. „Кола“ (1901) год.

Г. Устенскли (1840.), један од најбољих приповедача простог сељачког живота. Благодарећи њему, народна се литература окренула у белетристично-публичну, која је ишла под руку с озбиљним изучавањем духовног и материјалног живота руског народа.

Међу савременим писцима, који су остали верни натуралном правцу морамо поменути:

Мамина ибиралка, који се рачуна као најбољи етнограф руски. У прво време писао је малене дечије причице, у којима је веома вашто схватио невину дечију душу. Данас пак поред лепих и добрих романа одаје се често на описивање разних руских покрајина, скрећући велику пажњу на етнографију појединих удаљених места.