Bosanska vila
~
Бр 13. и 14.
= Бог ти, сипко, дао живота и здравља и све пшто желши. Мом Лазару није дао. Мој Лазар је пошимуо... погинуо је мој Лазар у ралу; то је била воља Абегкија. Бог да га прости и помилује!
Кад изшђе на гробље, она што год има за јело понесе у једној корпшци од куће и дели кљастима и богаљима:
— Бог вам дао живота и здравља... узмите, за покој душе мога Мара Бог да га прости и помилује! Испред успомене на погинулога сина нестало је из старичина сећања остале упокојене деце. Лазар јој једиви оста у памети, као једино чедо, као једина светла успомена. Старица је била тиха и сталожена. Лазар јој је у сну ређе долазио. старица сутра дан прича: помоћ,
А шп кад се јави, није ни крвав, не виче за пе пада у провалију, не уједају га гује, пе вијају га вуци. Него је благ и нежан. Лице му је светло и прозрачно ш мајци говори утешне речи. задовољна усиоменом па свога Лазара.
Мајка је
Алш је њена воштаница брзо догорела.
Сећам се као кров сан те поћи. Изненада, пред
зору, залупа неко на паша врата. Отац се дшке п орзо опреми п изиђе. Чујемо један глас с поља; — Господар Стеване, молим вас, брже код тетка
Божане дођите, =
= Шта је» — пшта мој отац. — Лазар њен... умрла..
Мој се отац намах уми и оде. У скоро се заданило. Ми устали и доручкујемо. Отац се вратио веома тужан и чујемо где говори момку нашем, Сими, о свећама, сандуку и покрову. Мајка се сети, шта је пи пита оца, шта је с тетка Божаном.
— Умрла, је лиг
Оцу ватрепта суза на трепавицама.
— Дошао Лазар.
Моја мати разрогачи очи.
— Тетка Божанин...
= Он! Био рањен п у Бугарској, у Филипопољу. Где се пије потуцао! Напатио се. Хтео је да пзненади мајку. Доцкан синоћ стигао с Уба. Дуго је лупао докле
, га јадница пије чула. Најпосле засветли жижак у кући. Лазар пред њом. Кад га је мајка угледала она пспусти свећу и с пруженим рукама шови се према њему. Лазар је дочека и љубљаше у чело косу... Старица пи да се макне. Зови, зови, ајак! Отац седе и обриса сузу с очију. Мати се заплака, а пи ми с њом. Умрла 2
= Па његовим рукама...
Берлин 1901.
34
М. Павловић.
Мисао за мишљу.
г [исао за мишљу =— таласе за таласом 395 Два су. јава, а једне природе воља,
= Тјутчев. —
И овде исто к'о п на бурном мору Прилив и одлив ту вечито влада;
У срцу тесно — широко на мору том, Све чујем једно.. у том вечитом збору, Овде је затвор -— а там' слободна поља. Све ]' призрак пусти — све пролази и пада! Паороерад, | Е Крушевички. с===>
Страшна болест. = Прича К. М. Стањуковића. —
(С руског Јован Л.
; 1. 5 = ошко је тачно одредити почетак болести, 5 која је упропастила мога јаднога пријатаља | Ивана Ракушкина. Он већ бијаше младић сје од осамнаест година, кога науснице бијаху тек пагариле, блиједа лица и великих шта= вих очију, стидљив, добар и поштен друг, који је заједно свршавао школу у једном специјалном заводу. Једном, доцкан ноћу, пробудивши се због јаке зубобоље, угледах ово: Ракушкин се подиже на кревету и пажљиво разгле-
даше око себе, за тим лагано устаде, приђе лампи и зачкиљи је, обуче се и пажљиво крадући се,
чисто
Срећковић, учитељ.
бојећи се, да се ма ко не пробуди, пређе у салу п нестаде, га у мраку. Послије краткога времена видјело се кров стаклена врата како се у слаба евјетлост.
сали засвијетли
»Јамачно је отишао да се спрема за испит! помислих мало изненађен тајанствепошћу, којом је свршавао своје путовање по ложници. Нијесам могао дуго заспати. Лијепо сам слушао како часови лагано откуцавају два, три, четири... Свјетлост је још непрестано свјетлуцала у сали.. На пошљетку зачуше се исти пажљиви кораци и ја угледах Ракушкина, како се опет пажљиво враћаше. Ја се накашљах. Оп се одједном скамени па мјесту, окрену лице па моју
190: БОСАНСКА ВИЛА 1904. - Стр. 245
и о и и С ни
Г +