Bosanska vila
1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
Стр. 247
Бр. (да ши 14. вога смисла, тако да сам се чудио, како је паметни Ракушкин могао написати такву ужасну глупост. — Но; шта је — упита ме кад заврши и на један пут поблијеђе. | — Ја сам, брате, рђав судија... — Ти се не одлучујеш да рекпеша — Џо моме мишљењу... није добро. (ји покуњи главу. — Алш, је ли то први твој романе = похитах
да га утјешим,
= Први...
— Нематш се чега бојати... Можда ће други бити бољи.
ни се одједном развесели и свечано рече: Прочитаћу ти причу! Да видиш каква је!
Прича не бијаше боља од романа и ја му псказах отворено мишљење. Ракушкин промшјени раз= говор п ми се заједно вратисмо у завод, не проговојуштвити ув пут пп ријечи. Сјутра дан даде ми ову вапшеку:
»(. Не љути се ако ти истину речем. Тип сам пшшеш и мени се учини, да у твом одговору вири завист. Ја разумијем то осјећање међу ишецима и није ми криво на њ, но истштај себе да ли је то таког«
Ја сам био просто изненађен. Ја сам тада већ ипскарао по хартији, и можда сам према Ракушкину
био строжији но што је требало... А шта је у самој
ствари зависте помислих п одмах му одговорих: »Уи си у праву, Ракушкине. Можда сам према теби био неправедан. Нијесам увјерен, али ми се чини пиеци не треба да читају своје списе један другоме« Послије тога један другоме пружисмо руке и Иван Ракушкин дуго ми није читао своје творевине. Испити се свршише. Ми се већ спремасмо за одлазак, кад на један пут Ракушкин — који је одлично положио испит — изјави, да напушта завод. — Шта мислиш радити 2 = И ти још питаш 2 Писађу. Баба ми даје триста рубаља годишње. За мене је то довољно. По што по то нанисаћу нешто, што ће бити достојно мога имена.
— Добро, — рекох узгред. — Је сили штогод послао коме уредништву 2 — Послао сам — жалосно одговори Ракушкин.
— Одговорили су ми да је слабо... То ме је у први мах овлоједило, но за тим... Ти по свој прилици знаш да се прави таленти за дуго пе признају! — свечано заврши он шп охоло додаде: У здрављу! Још ћеш ма кад чути о Швану Ракушкипу!
Ми се пријатељски опростисмо е њим им 0б0ћасмо пшсати један другоме. Ја. одох ив Нетрограда. (Свршиће се).
- "(аз 66)“
И в пуног пехара нек пије Беара,
А бехар је цвет!
Точи вино, рујно, моје гонџе бујно, Наш је овај свет.
12]
Птрота.
=) Анђео смрти.
Натпто туга пуста, пружи своја уста Да уживам слас'; А кад Мелек“) сађе, нека тада нађе Загрљене нас! Александар Љуб. Петровић.
таи (=> 5 ар << у БН ен -_______НН__
Тајанствена туђинка.
бегтгиде Раде. = С енглеског превела Митра“ Морачина. — У
то ти га на! Скројила сам обадва рукава на једну рукуј« узвикну Џеђи Порда.
Стара госпођа, меке, сиједе косе, еми= јешеће се, погледа је са дивана, на коме је лежала.
»Уморна си дијсте; отуда је забуна. Сувише си радила. Трчи на поље, па се мало разговарај с Беком, тек ради промјене!«
Пеђи напући усне, » То ми неће исправити рукаве“. |
„Неће, али ће можда спријечити даље погрјешке«.
Пеђи погледа кров прозор пајприје гдје је Ђек лежао, испружен на трави, па на модру морску површину Атлантика, која је окружавала острво: Емералд попут оквира од сјајног туркиза. Баци рад.
»Ах, луди рукави!« рече и скочи кроз прозор.
Ђек Нелсон, чувши лаке кораке, подиже полако главу.
»УШта је с кошуљом 2« упшта, кад се Пеђи, с увдахом, спусти покрај њега.
»Није кошуља«.
» Онда јелече«,