Bosanska vila

Бр 18. и 14.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 249

Туђинка захвали. Џеђи се опрости. Мислећи о туђинци, толико се занијела, да се у мало не спотаче о Ђека, који је сједио на сред ставе у ниској наслоњачи. »Ништа, ништа!« рече Бек, сагнувши се, да види је ли се убила у ногу. Е

» и увијек волиш ејести на пут! Погоди е ким сам равговарала 2«

»(0 морским духовима, вилама и вилењацима«.

»(Са једном туђинком, која ми се чини врло важна«.

»С оном дјевојком, што има лијеп шешир 2«

> то је важно, какав има шешир«.

»Онда њезин нос 2 «

> Тит мислиш да си шаљив!«

>Па њена надувеност 2« |

Пеђи се наљути. Али пошто није могла живјети без разговора, настави пошље кратког ћутања:

»Не знам, шта је толико уздиже, али само знам, да то не чини њезино одијело«.

>»Не2 А мени се чини, да јој врло лијепо стоји«.

Џеђи дражесно скупи обрве. »Немој бити тако досадан! Иначе идем госпођи Нелсон, па ћу ес њом разговарати <. |

»Не, не! Немој ићи! Нећу више!« И његов благи глас умири је. ;

»Видиш! То је допста нешто романтично! Та дивна дјевојка«.

»Да, да! Видим је« прекиде је Ђек.

»Немој бити луд! Ја говорим о оној туђој госпођици. Ту је сама, у овом забаченом, рибарском пристаништу са глувом слушкињом. Проводи вријеме само у шетњи. Нема воље да се с ким упозна«.

»Шта ти знаш, можда је дошла да мене види«.

>»днам да није, јер изгледа сасвим паметна дјевојка«.

»и не би никад прва престала говорити«.

Она га лупи јастуком у главу.

»Оитет се свађатеј« чу се иза њих меки глас госпође Нелсон. »Баш сте права дјеца!«

Пеђи се брзо окрену п рече: »Сад ћу говорити с твојом тетком«.

Ђек се прући по трави и полузатворених очију слушаше поново причу о тајанственој туђинца.

Госпођа Нелсон слушаше је с великом пажњом.

»Никад нијесам видјела љепших очију!« доврши Цеђи

»Вољела бих је посијетити« рече госпођа Нелбон, хали пошто не могу сама, мораћеш јој ти однијети посјетницу«.

»Драге воље, али тешко да ћу је затећи код куће«.

»Све једно. Посјету ће нам свакако вратити«.

»Да. Нешто ми је жао. Можда нема мајке, пли је прати која друга невоља, па би јој могла што помоћи«.

»Тетка опет на „ратној нози“.« Не може а да не буде ма коме „анђео чувар“ уплете се Ђек.

Она се саге п пољуби га у чело.

Међу тим предмет њихова разговора бијаше па истом мјесту, гдје га је Пеђи оставила. Сједила је непомично. Загонетни израз у њезиним очима уступио је мјесто страсној жудњи. Пошљедња · румен шшчезавала је с удаљеног острва шп прве звијезде почеше свјетлуцати на небу. У овом чаробном часу кад се дијели свјетлост од таме, дјевојци се чинило да се душа њезипог заручника приближује преко воде.

»Бавиле!« викну ниским, плачним гласом. »Базилеј« и жељно пружи руке у празнину. За тим их спусти и стресе се. Опет је настао час слабости. Неизмјерна и бескрајна васиона била је за њу непромјењљива и вјечна празнина. И саме су је звијезде вријеђале својим трептањем, за то је покрила лице рукама. Некад су те звијезде биле за њу анђеоске лампице, премда је знала да су то свијетови утонули у дубљину простора и времена!

(Наставиће се).

пас 77 7 Ини

Помен на кумче.

пружи, пружи, ручице“ мале, == У Ат само косу не чупај тако! То боли душо... ал ако, ако, Како су лепе невине шале!

Опет се смејеш! 0, благо теби, Дед' гукни: мама! Што ћутиш сада. 0 свету ваљда мислиш у себи, 0 свету: среће, љубави, нада.

(0, пружи, пружи, ручице мале, Тешко ти, душо, лице ти бледо... (0, знаш ли чедо, кад срце боли, Кад душа плаче... (0, веруј чедо

БАестинсвнемеје пи ен а па а (0, леп је свет! Проклет је свет!

А ко је ово“... Ти је познајеш ___И мајци своје ручице дајеш,

У сну ти лепи анђели лете, И тебе грле о, лепо дете, А она овуои а Ена ИЕ Диван је свет!....

Чује се песма — то је опело, И мајка љуби ледено тело „Проклет је свет!...

Крушевички.

КЕ

НД НННП ЕООНВМИННИНШНО