Bosanska vila
Бр. 18. и 14,
б · 1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
Стр. 251
»Својој обожаваној невјести посвећује _ своју пјесничку првенчад Готхилд Хариус«.
» даиста овдје отпада свака сумња! Како сте дошли до овог неоцијењеног дјела 2« упита је Хајнц.
> При распремању и брисању прашине нађох је јуче у дјединој ручној библиотеци. Још прије извјесног времена дједа ми је у расположењу причао, како и он има на душа пјесничких и младићских гријехова. Али на срећу јавност о њима није никад савнала! Кад је био као приватни доценат, прекупи цијело издање, узевши од књижара часну ријеч, да ни један комад није продат, па их је све, осим једне, спалио, те је на тај начин био сачуван од пошљедица младићских заблуда«. Тако је поштеђен од ватре тај _ једини примјерак, за који се посигурно везују пишчеве најмилије успомене!
»Да ли би ми допустили, госпођице, да за кратко вријеме задржим ово дјело код себе»« упита је ра" дознало Хајнц.
Госпођица Илза противила. се као бајаги неко извјесно вријеме, али шта може млада, заљубљена дјевојка одрећи човјеку, кога љуби, а особито кад је онако срдачно молиг На пошљетку није се страшила да ће дједа у брзо запазити, да је нестало мале, прашљиве књижице, а била је сигурна, да јој у рукама г. професоровим неће фалити ништа каопу њеним рођеним... Из страха да не бш дједа у њеној соби нашао књижицу, понијела је собом на лед.
Хајнц Сајдлиц, добивши најзад дозволу, да је може задржати код себе, остави књижицу са изблиједјелим, црвеним корицама у џеп од горњег капута, опростивши се од госпођице Илве нијемим погледима (Она се због спуштеног мрака пожури дјединој кући:
ж
Са праском проломљених ледених санти и хуком водених таласа наступи прољеће у земљи, а не као њежан, крјепак дјечко, или стидљива, умиљата дјевојчица, као што га обично пјесници опијевају и умјетници сликају, — већ као необуздано чудо,“ бацајући лавине с брда; шунећи ријеке сантама леда тако: да ријеке набујаше и пробшше насипе и оране, пустошећи читаве насељене крајеве, и, у мјесто радости и весеља, наступи- ужас и јад! Узвици очајања п вапаји за помоћ одјекнуше цијелом Њемачком. Тада се све живо ужурба, да по лијепом обичају пружи невољницима неопходну помоћ, те и у старој универзитетској вароши не изосташе иза других њемачких вароши и мјеста. Истина је, да је сезона балова и концерата по готову прошла, али племепита циљ оправдава изузетак. Све што се сматрало као елита друштва жураше се на »Добротворно вече,« које је било приређено од неколико угледних чланова друштва у лијепим просторијама Ресорце.
Наравно да је: на то вече похитао и г. професор Хариус са својом дражесном унуком. Његова
"срце издајнички куцало
„пи очекивања,
фина, сребреним власима покривена глава, опште поштованога научника, видјела се међу првим редовима; а витка, свјежа дјевојка поред њега изазивала је, и не слутећи, дивљење и чежњу у многих посјетилаца. Са својим ружичастим образима и сјајним очима изгледала је то вече дражеснија но икад. Обрави јој пламћаху, а поглед јој се свијетљаше, нестрпљиво очекујући тренутак, да види љусбљеног човјека, као предмет дивљења свију присутних.
На концертном програму у петој тачци писаше овако: »Три сам пјесме компоновао и изводи т. Х. (Бов а госпођица Илза била је увјерена, да оба та тајанствена писмена не означавају ничије друго име и превиме, већ име и презиме ванредног професора Хајнца Сајдлица, који на доколици бјеше и талентован пјевач-и музичар.
(ве што је требало бити прије и послије те тачке концертног програма, за њу је било без вриједности, па ш саме, раније објављене, четири рецитативне пјесме, које је требао изводити од свију обожавани престављач витешких улога, Молински, биле су за њу без значаја!.. Сама помисао да кроз неколико дана мора отпутовати у Енглеску, госпођицу Илзу је јако жалостила, а сада у очекивању на појаву г. Х. Сајдлица мало је заборавила на јад, али јој је и озбшљно се бојала, да је дједа не опази. На извођење првих тачака није ни скре-
"тала пажњу; ташшање публике казивало јој је, да су
биле лијепе. Тек је пуни тонови рецитаторови разбудише из сањарија, јер У пјесмама, које је изводио, спомињало се врло често о вјерној љубави, да јој се чинило, као да се то само ње и тицало.
Буран аплауз поздрави и њега; пљескање бјеше тако силно, да га принуди ступити на ивицу подиума и рећи својим умилним гласом. са меланхоличним осмијехом на лицу:
„Госпође и господо! Изазван вашом љубавношћу, сматрам за част, да одекламујем још неке пјесме једног даровитог, — али на жалост мало познатог пјесника. Име, под којим је прије много година објавио своје, пуне осјећаја, пјесме — гласи: Дителм Трајмунд. да сада ћу вам нагласити, да тај псеудоним крије једнога свима добро познатога и поштовацог човјека !«
Међу публиком зачу се жагор из љубопитства па се намах све утиша, слушајући звучне тонове из рецитаторових уста. Двоје бјеху у сали, на које је рецитовање умјетниково непријатно утјецало, а то су: професор Готхилд Харишус и његова лијепа унука госпођица Илза. Млада дјевојка за час поблијеђе, па за тим сва поцрвење, а г. професор се при спомену добро познатог имена бјеше у пола дигаб, као да би спријечио нешто, или као да бп хтио бјежати, али му ни једно ни друго не бјеше могуће. учинити. Јавно протестовање Дителма Трајмунда само
би ствар погортало; а тако исто и напуштање сале