Bosanska vila

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Ша ла.

од Ант. П, Чехова.

вијетао, зимски дан... Јак мраз пуцкара, а'у Надежде, која ме држи под руку, покривене 5 сребрепастим ињем витице и маље над горњом (9 усном. Ми стојимо на високом бријегу. Од наших ногу до земље повукла се стрменита равна _ површина, у којој се огледа сунце као у огледалу. Поред нас су мале саоне, покривене црвеним сукном.

— Сједимо, Надежда Џетровна! — молио сам је. — Само један пут! Увјеравам вас, ми ћемо остати здрави и неповрпјеђени.

Но Надежда се бојала. Цио простор, од њених малих каљача до краја леденог бријега, чинио јој се страшном, неизмјерно дубоком пропашћу. У ње је вамирао дух и прекидало се дисање, када само погледа доље, па још кад помисли, како сам ја предлагао, да сједне у саоне, но шта ће бити ако ризикује да полети у пропаст! Она ће умријети, сићи с ума.

— Молим вас! — велим. — Не треба се бојати! Појмште, то је малодушност, страшљивост.

Надежда на пошљетку поче уступати, и ја јој па лицу видим, да она уступа због опаспости по живот. Ја сам је метнуо блиједу, уздрхтану у саопе, обухватио је руком и заједно. с' њом“ отиснуо се у бездап.

Саопе су летјеле као куршуми. росијецани ваздух млатио је у лице, урликао, зујао у ушима, цијепао, као да Ке скинути главу с рамепа. Од јаког вјетра једва се дише. Чини ми се сам нас је ђаво капџама ухватио и е урликањем вуче у пакао. Околпи предмети слијевали су сеу један дугачак устремљепи појас... Гле, још мало, па ми се чини — погинућемо.

— Ја вас љубим, Надо! — велим јој полугласпо.

Саопе су почеле јурити све тише и тиште, ујликање вјетра и цичање саопица ппјесу већ тако страпит, дисање престаје замирати. Ми смо већ доље. Надежда пи жива, пи мртва. Она је блиједа, једва диште.. Ја јој помогнем да се подигие

= Пи по што други пут пећу поћи — вели она, гледајући на ме разрогаченим очима, пуним ужаса. = Ни за шта на свијету! У мало нијесам умрла!

За кратко вријеме дола је себи. Загледала се мени у очи, као да пита: да ли сам ја изговорио те чстири ријечи, или су се њој само причуле од вјетра2 А ја стојим поред ње, пушим и памјерно посматрам своју рукавицу.

Опа ме узима под руку, пи ми дуго тпетамо око бријега. Загонетка, видим, ис да јој мира. Да ли су биле изговорене те ријечи, или не Да, или не2 Да, или пег То је питање самољубља, части, живота, среће, питање врло важно, најважније на свијету;

Надежда нестрпљиво, тужно, проничући погле= дом пиљаше ми у лице, очекујући нећу ли проговорити. О), каква је игра на томе милом лицу, каква игра! Видим да се бори сама са собом. Хтјела би нешто рећи, нешто питати, али нема ријечи, незгодно јој је, страшно, смета јој радост...

— Знате шта» вели она, не гледајући у ме.

— Штаг — питам ја.

— Хајдете да се још једном спустимо.

Попели смо се уза степенице на бријег. Опет је мећем блиједу, уздрхтану у саоне. Опет летимо у страшну пропаст. Опет урличе вјетар и пиште саонице, и опет при најсилнијем и шумном јујењу саоница изговарам полугласно:

= Ја вас љубим, Надежда!

Када су се санке зауставиле, Надежда је бацила поглед на бријег, низ који смо мало час јурили. За тим је дуго гледала на моје лице, слушајући мој равнодушан и миран глас. Сва, сва, чак и муф и кукуљица, цијела њена фигура — изражавала је крајњу недоумицу. А на лицу као да је написано;

— У чему је ствар Ко је изговорио те ријечиг Да ли он... Или ми се само учинило |

Та је неизвјесност увнемиравала, изводила из стрпљења. Јадна дјевојка пије одговарала па питања, спуждила се. готово да заплаче.

— Хоћемо ли кућиг — питам је, = Мени... мени се свиђа то возање — вели опа, црвенећи. — Зар се нећемо возити јоп: једном 2

Њој »се свиђа« то јурсње, а међу тим, сједајући у саоне, као п прије, бијаше блиједа, једва дитпе од страха, дрхти.

Ми смо се спустили п трећи пут. Ја видим, како ме гледа у лице, тражећи. моје усне. Но ја сам принио уснама мараму, катљем. Када емо дошли на средину бријега, доспио сам да изговорим.

= Ја вас љубим, Надо!

И загонетка остаје загопстком! Надежда ћутг, о нечем мисли... Ја сам је одвео с тоциљама кући. Она старајући се да иде типте, утиптавала је кораке и све очекује, нећу ли јој рећи те ријечи. И ја видим, како њена душа страда, како се усиљава да не каже:

— Не може бити, да их је изговорио вјетар! 1

ја нећу, да је то изговорпо вјетар!

Други дан изјутра добијем писамце: »Ако дапле пођете па тоциљање, свратите по ме. Н« И од тада почео сам сваки дан ићи с Надеждом па топиљање. Слијетајући доље на саопама, сваки пуг сам полу= гласпо изговарао једне п исте ријечи:

= Ја вас љубим, Надо!