Bosanska vila

Бр. 18. и 14.

1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.

Стр. 957

И У ИГ

Кум до греде, коса до телав.

„Куметво није шала“.

Православна српска народна црква кумство строго држи. Српски народ у духу своје народне _ српске цркве такођер кумству придодаје велику важност, па вели: »Кумство није шала!« Ако си једну ногу обуо, а друге нијеси, па те позову на кумство, хајде босоног.

У околини Маглаја и Грачанице, у доњо-тувланском окружју, кад кум иде на кумало, спреми се богато. Ту је буклија (плоска ракије), погача, па на погачу прасе или бибац (пуран, тукац) па онда куми пи кумчету дар. Овако се кумови спремају пи у " Босанској. Крајини.

Кад се кум помоли, излазе преда њ с плоском или шишом (боцом) ракије. Кума евога кума љуби у руку, па да је п мало дијете.

Кад свештеник сврши крштење, меће се софра (трпеза), износе се јела, а сир и хљеб први су. Од по софре ето ти куме, пили које друге жене са дјететом у нарамку, уза ту жену иде цурица или жена носи кошуљу, ножице (маказе), пешкир и мало воска. Цурица. мегне на руке куму кошуљу, ножице и пешкир покрај кума. Кум узме дијете, прекрсти- ве, па га у накрст настрштже, косу прилшјепи уз восак и повргне с ножпцама на пешкир. Сад устане, диже дијете до собног тавана, или ако је у кући до шрве „греде, уопће диже дијете у вис и говори гласно три пута: »Кум (или кума) до греде, коса до пете«. Онда кума узима дијете, кум дарује кумче по могућству, од једног дуката до десет новчића. Кума дарује кума и све кумове пратиоце, т. ј. лица, која су с кумом на крштење дошла. Дар је по могућству и стању. Обично је: кошуља, чарапе, пешкир, бошча (крпа) и т. д.

На неким мјестима неће пострижења с крштењем да сврше, ал то чине згодније задругез).

Ш. Пушћеница.

„Ч- вај се брате пушћенице“.

Наш је српеки народ уопће женијалан, даровит од природе, па он за све и сва ствара подесне ријечи п ствара свој суд.

И отуд је постала горња реченица: »Чувај се, брате, пушћенице!« Шушћеница је жена, која је од свог човјека развјенчана духовним или народним судом. |

У Босанској Крајини био је овај обичај: Кад се чоек и жена зло пазе, не могу се сложити, састају се први људи и мире их, ла кад није више фајде, онда се састану људи и родбина завађених супруга, покушају мирити их. Не пође ли им за руком, ево

8) Види мој чланак у „Бранковом Колу“ стр. 105, тв. 18965 „Шиатшано кумство“, | )

ти развода брака. На уобичајено мјесто, гдје се већ народне ствари расправљају, дођу први људи тога села и завађени супрузи, ту им се изрече суд, човјек одреже својој жени рогаљ бошче (повеваче, крпе), метне за пас и чува као спомен, да је био ожењен, па да се развјенчао.

У околини Маглаја, пошавши уз Кривају, режу п људима крај гуња, или друге које хаљине, а женама, као и у Босанској Крајини рогаљ бошче.

Обома слободно је поново женити се, односно удати ве,

Пошљедњи је, веле, био оваки развод брака и народни суд пред окупацију Босне, у селу Колима код Бењелуке.. |

ТУ. Илијин-дан у наше браће Муслимана.

„До подне Илија, од подче Алија“.

Муслимани у Босни, колико ми је познато, светкују српско-православне свеце: ев. Ђорђа, Огњену Марију, св. Илију, а на мјестима и Митров дан. Муслимани веле: »Касум прокаса, а зима докаса,« а ми православни Срби рекнемо:

»Њурђев данче, хајдучки састанче, Митров данче, хајдучки растанче!«

Браћа Муслимани познају српско-православне годове, на њих чине тефериче и излаве на зелен. Око Варцара, Јајца и Грачанице подигне се мало и велико на Илијин дан, Огњену Марију (Марина, 17. јула) и иде на теферич, обично на извор воду хладну, или какво подесно поље, ливаду, гдје има хлада и заклона. Џонесе се, бива, свашта доста јести, кавењаци, липи мој, не смију фалити, јер кад се коси, нека се и мрси, па теферич је теферич, а на теферичу се све не гледа, бива, мора се више трошити него код куће.

На Герзову, код Варцар Вакуфа, има турбе Ђерђелез Алије. Ту се браћа Муслимани на Илијин дан скупе, пјевају, веселе се, бацају се камена с рамена, скачу скока јуначкога, нишанају се и натјечу, ко је бољи пушкар и нишанџија. Герзово се ори од пјесме:

»Равбоље се Ђерзелезе, Аман, аман!

На Ђерзову, равном пољу, Аман, аман!« и тд.

Рекоше ми у Јајцу, зашто се каже: »До подне Илија, а од подне Алија«. Веле: Чоече добри, кад је султан Босну освојио, бијаху још многа села неосвојена. Православни Срби светковаше ев. Илију. Једном дођу Туркуше у неко село и зачуде се да Ритшћани тај дан не раде. Упштају: зашто не раде> Рекоше им: »Данас је св. Илија«. Туркуше паћерају Србове да раде, и рекну: До подне Илија, а од подпе Алија, и морате радити.