Bosanska vila

_Бр. 18. и 14

Стр. 259

Па изведе претила. дорина, Што је допго Ресулбетовићу, Џа дарова свог ђевера млада, Овог ђевера, Вида барјактара. Џа се- опет у подрума врати, Џа изведе два добра паршта, Па дарова два дјевера млада. Извведоше коње из авлије, Шритегоше на споне колане, Три четири један по другоме, - И петицу ибришим каницу. Поклопише коње од мејдана. Кад Илија поклопи зеленка, Тад он пружи своју десну руку, А Златија њему обадвије, Па је баци за се на зеленка, Утеже је мукадемом пасом, А најпошље од сабље кајасом, И пригрну бугар кабаншцу. Мили Боже, да је виђет коме, А шта ли је на коњу зеленку, Један. труп је, а четири ноге! Колико је вома пригрлио, Зграбио јој русе плетенице, Џа их веже себи под тјуоце. Загавише пољем зеленијем, (Све су поље мучки прегазили. ће је срећа, може п несрећа, Види Вида, кукала му мајка, Не дају му мировати врази, Он завика грлом бијелијем: »Срамота је нама побјегнути, Не пјевамо нити пушкетамо «. А виче му Омиљанић Плија: >" Шути Виде, муком замукнуо, Ти не знадеш од Прошенца Турке. Да си њима јуче побјегнуо, Данас би те они уфатили«. да то Видо ни хабера нема, Но опали бистра џефердара. Оде јека од брда до брда, То зачуо Марић Алај-беже, Џа се јаду своме осјетио, Хитро пође, у кафеза дође. Ту ми нађе јенђи-буле младе, Гдје спавају обје у душеку, Ма не нађе племениту Злату.“ Хитро опет-у одају дође, Па пробуди киту и сватове, И остале од Прошенца Турке, Па га ето низ бшјелу кулу, Докле спаде на мермер авлију, А с авлије у коњске подруме. [1 он тражи претила зеленка, Ками њему да ће налазити. Пријатељ му Ресулбеговићу,

1904. БОСАНСКА ВИЛА. 1904.

|| он тражи својега дорина, Нема дора, пиш од њега гласа, Пето друге коње налазите,

За Илијом јуриш учинише. Окренуше пријекијем путем, Докле дошли у тијесне кланце, У тијесне кланце јадиковце,

Ђе но многа јадикује мајка.

__Ту су сјели, мало починули,

И год себе умор отурили. Мало било, много не трајало, Док питоме птице запјеваше, А пшјевци у крила удрише, У то доба сабах и зорица, За зорицом огријало сунце. Кад ево ти Смиљанић Илије, На зеленку коњу од мејдана,

_ Дочека. га од Турака стража.

Кад он виђе да ђе погинути, Одријеши Злати плетенице,

И отпаса мукадема паса,

И најпошље од сабље кајаса, Џа он скочи са коња зеленка, Па Златији додаде дизгине: »Бјежи, Злато, горе уз планину!« А за њоме Видо барјактаре,

А за Видом оба побратима, Побјетоше горе уз планину. Оста Иле у тијесне кланце,

Он се бије бојем из пушака, Оборио три четири друга.

Ма залуду, фајде не имаде, Јер је сила турска освојила. Уфатише Смиљанић Илију; Свезаше му наопако руке,

Кад Илију Турци савладаше, За онијем јуриш учините,

Не би л' стигли племениту Злату, Нема Злате ни од Злате гласа. Отале ми њега попедоше,

У Прошенац њега доведоше, Туршше га у ледну тамницу. Сад ћу тебп за Видоја причат. Када Виде у Котаре дође,

И доведе племениту Злату, Угледа га остарјела мајка,

Са пенџера, са бијеле куле. Чим га виђе познаде га дивно, Ето старе низ бијелу кулу, Докле стара на авлију сађе,

Су два штапа на авлинска врата, На сусрету мила сина свога.

У то доба Видо на дорину, Старој мајци Бога називаше. »Да си здраво, мој милосан сине, Камо теби Смиљанић Илија >=

Цикну, писну као гуја љута,

А Видо јој право казиватше: »Илија је мени погинуо«. То је стара, чула, равумјела,

Она кука кано кукавица,

Она жали свог Илију сина.

И Видоју тихо говораше:

»(, Видоје, мој несретан сине, Да си Бог до мени погинуо,

А Илија да је остануо,

То би тебе Иле осветио,

А ти нећеш њега ни до вијек«. Ту изједе јунака срамота, Нешће са њом вшше ни ријечи, Но на дизгин окрену дорина, Џа он пође пољем зеленијем, Право иде до Прошенца града. У најљепша доба долазио,

Кад је дневи око подне било. Пред џамију е' искупили Турци. | И јаду се своме осјетио, | Па он гони под собом дорина, Док он близу до Турака дође. Када пође сила од Турака, Кад угледа Смиљанић Илију, Свезане му наопако руке, Они воде објесит Илију.

Кад се Видо на невољи нађе,

По турски је мало окренуо, | А по турски чибук запалио, | Ратно гони под собом дорина. |

До Турака Видо долазио,

И Турцима турски селам виче, | А Турци му селам прифатипше. | Но га пита Марић Алај-беже: „А Бога ти, силна буљубашо, Оклен јеси, од града којег си2«

Говори му Видо барјактаре: -! »А Бога ми Марић Алај-беже, | Ја сам чуо, јесам равумио, |

Да си силна роба заробио, | Добра роба Смиљанић Илију; | Који ми је брата погубио. Сломио сам мојега дорпна, | Ратно идем до Прошенца града, - | Да ја видим Смиљанић Илију, Којом ћеш га смрти уморитиг. На то њему беже одговара: »Хоћу њега сада објесити«.

А Видоје ријеч говораше: »Нека, нека, милом Богу фала!« Ратно гони под собом дорипа, До Илије Видо долазио,

И једном га сабљом ударио, На рукама коноп прекинуо. Кад се витез рука добавио,