Bosanska vila
1904. БОСАНСКА ВИЛА 1904.
Стр. 261
Ђаво и дјевојка.
— Српска народна приповијетка, —
-или човјек и жена, па имали осмеро дјеце, а живјели спромашно. Једанпут човјек пошао у шуму, да донесе кући дрва, па сретне ђа40> вола, Ђаво му рече: „Ти имаш осмеро дјеце, ЈЕ па ти их је тешко хранити, н го знаш ли шта
Продај ми једно дијете, па Ку ти дати варићак дуката“. Човјек се полакоми на благо, па пристане на ту погодбу и договоре се, да човјек сјутра доведе у шуму дијете, а ђаво ће донијети паре. Сјутра дан рече човјек својој жени: „Ја пдем опет по дрва, а повешћу са собом и најстарију шћер, да ми помогне. Тако њих двоје оду у шуму, те човјек остави своје дијете ђаволу, а узе варићак дуката и оде кући. Кад је дошао кући, упита га жена, гдје му је шћи, а он јој каже, како је продао ђаволу. „Кена стаде кукати пи нарицати. Цјевојка, кад је видјела, да јој нема оца, поче плакати и викати, али узалуд. За тим је ходала по шуми, те забаса у некакву долину. Већ сеп смрачило и магла све спустила, но она никако није умјела наћи пута. Срећом наде с неба пшемо. Бог нареди, те она знадне прочитати, кад у писму вели: „Дјевојко, сад Бе доћи ђаволи по те, а ти немој одатле ншкуд ши него кад те нападну, окружи овим пшсмом око себе, па ти неће смјети ништа учипити“. Мало за тим дођу ђаволи, а дјевојка орже боље окружи писмом око вебе. Тако ђаволи не смједоше њој, него је зваху себи, али она не хтједе. Њаволи се наљутише, па се стадо.пе“ на њу бацати дрвљем и камењем. али шта су год бацили, ништа није могло до ње доћи. У том и пијевци запјеваше; и ђавола нестаде. Кад је свануло, дјевојка пође па шуме, а кад изиђе угледа једно велико поље и на њему кулу. Уђе у кулу и виде да је лијепо уређена; али нигдје нема ни живе душе. Ту се наједе и одмори па је чекала, неће ли когод доћи. У вече дође девет ди-
не
вова. Дјевојка кад се нађе на невољи, окружи писмом око себе. Дивови јој кажу, да их се не боји; може остати код њих, па нека им спрема собе и кува ручак, док дођу из лова, а онш ће је пазити као своју сестру. Још је опоменуше, да не пушта никога у кућу, кад су онпш у лову. СОјутра дан оду дивови, а дјевојка се закључа у кући. Али се ђаво претвори у бабу, па поче куцати на вратима, молећи: „Отвори, синко, Бог ти дао свако добро!“ Дјевојка никако није хтјела отворити, а баба јој вели: „А ти барем помоли главу кров прозор, да те видим!« Дјевојка се превари ш отвори провор, а баба узе итлу и баци је на дјевојку, а она одмах паде мртва на земљу. Пред вече дођоше дивови, па вичу дјевојку да им отвори врата, али она се не одзива. Онда они развалише врата и уђоше у кућу, кад ли дјевојка лежи мртва. (тадоше жалшти за њом и од велике жалости помрије све девет дивова. Сјутра дан неки царевић идући из лова, сврати у кулу, и ту нађе дјевојку мртву. То му је било врло жао, па је замота у платно и однесе кући. Ту је закључа у једну собу, па је ту често долазио. Царевић је имао двије сестре. Оне опаве да њихов брат има нешто у соби. Кад је оти-
"шао од куће, оне откључају собу, уђу унутра пи виде
лијепу дјевојку, како лежи мртва. И њима је било жао, што је умрла, џа је почеше барем лијепо опремати. Али кад јој стадоше чешљати косу, па чешљем извадише иглу, дјевојка одмах оживје. Оне се препадоше, па хтједоше побјећи, али им дјевојка рече, да се ништа не боје. Онда им исприча све како је било. Кад је дошао царевић, па све видио и чуо, врло се обрадова. Одмах се ожени оном дјевојком, па ако су живи, и данас им је добро.
Бижаћ, дне- 12. марта 1904. Јово Илић.
У у 6
3
сто
ЈЕ унце зађе, мрак на земљу паде,
(У Јетрве се у двор састадоше, Ал' у двору капи воде нема; Дошла реда Јагоди дјевојци, Ал Јагода не емије на воду, Од онога Фетишбеговића, Јер је луду, младу запросио запросио од десет година.
" Дјевојка се јаду досјетила,
Она скида рухо дјевојачко,
А облачи рухо невјестачко.
Па отиђе. за гору, на воду
Ал' на води Фетишбеговићу,
Миздраком јој воду замутио.
Проговара Јагода дјевојка:
ма
Пурачић, у априлу 1904.
Јагода дјевојка.
»Не мут воде, незнана делијо, Скоро ми је војно долазио,
Не смијем му мутне доноспти«. Запита је Фетишбеговићу:
» (0), Бога ти, млада невјестице. Хоћеш лп се право казивати, Ког си рода, чијег си порода #« Одговара Јагода дјевојка:
»Ја сам љуба Јове Поповића, А сестрица Змаја Огњенога, Посестрима Краљевића Марка«. Кад. то зачу Фетиштбеговићу, ()н отрча својој б'јелој кули, Довикује своју, стару мајку: »(0ј, Бога ти, моја стара мајко,
—— са- Ота СУ би
Кад нам се је Јово оженио, Оженио Јово Поповићу >« Проговара остарјела мајка: »Није нам се момак оженио, Оженио Јово Поповићу,
Већ је оно Јагода дјевојка. (на тебе, сине, преварила, Баш Јагода, твоја јауклија«. Скочи момак од земље на ноге, Џроговара Фетишбеговићу:
»А тако ми моје вјере тврде, Вараше ме Турци и Каури, Нико мене преварит не може, До ли једна Јагода дјевојка!«
Љубомир С. Василијевић.