Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и 5

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 157

говине; покренуше, да благословиш и усрећши и ово српско мјесташце, истина мало и кршевпто, али јуначко — да усрећпш са личном твојом посјетом; те се и молимо Творцу небесноме, да и буде од среће и користи, светот цркви, сриском народу, да донесе братске љубави и слоге у твојој духовној пастви!" „А сад, радосно ускликујем, у име моје браће свегатеника. и осгале днчне н храбре Србадије овога краја, са највећом оданошћу и од свега срца: „Живио! омиљени Архипастиру, и добро нам дошао!!!" Овако нас поздрави и обрадова свештеник! Ја немам ријечи са којима би му на томе захвалпо; па и велим, нек му је довољна плаћа за рад и труд љубав народна коју ужива у томе крају па и она суза радости са којом смо пропратили његове српске н свештеничке ријечи. Почем је „јутрења" у своје врпјеме свршена, то смо одмах ушли у храм, те се Богу помолили н у свештеничке одоре обуклн и запојали своме Архијереју: „Тако да просвјетпт сја свјет твој иред человјеки". . . . Управо је 10 часова прије подне, 8. септембра 1890. г. а народ се окупио, очекује час посвећења „троношења". Описивање све потанкостн овога чина није нужно; само то толико могу рећи, даје: „ваход", смјештање светпјех „мошти", поднзање часне трапезе, њезино нрање, запечаћивање, покривање, полагање утвари на нсту и на „проскомидију, као и миропомазање I саме цркве — све је ншло у тачно прописаном и најбољем реду уз појање односних „тропара", читање и пјевање прописаних молитава и „пса• лама". Чим се овај чин свршио, отночела је света : летурђнја у освећеном храму, а у славу светог великомученика косовског и сржког цара и са.модржца Лазара, са благословом ТБеговог В. Пре[ освећенетва АЕ н Митрополита Ерцеговачко-Захумског господпна Серафима Перовића. На светој литурђији, као и на троношењу уз Архијереја чинодјејствовало је седам свештеника, а појала је наша драга омладина од града Требиња; којој на овом мјесту нека је хвала. . Оваки радови, драга омладино! не остају без - награде, без плода; Српству радимо, а то смо и 8 дужни.

Пошље божествене летурђије, која се довршила уираво у по дана, изговорио је пред храмом у сред окупљеног народа, надзиратељ протопрезвитерата Пјешчић ово нригодно слово: „Србадијо Драга!" „Возљубих благољепнје дому твојего". . . „Помоћу божиом, Србадијо драга, обнови се овај свети храм; васкресну нам рушенина, благодарећн труду и пожртвовању вашем. То је знак да одужисте дуг према својим претцпма, који му темељ положпше, и вама у аманет предадоше, да га чувате н сачувате, себн п својима, од протнвне навале". „Но човјек разлаже, а Бог располаже, како са судбином једног човјека и народа, тако и са судбпном читавот свијета, јер је сав дјело његових рука". „Божија воља досуди, да наступи на Српство тешко искушење, пуно горких и чемерних дана, у којима су се и царске круне у крви купале — искушење, кад но се од царства и госпоства створи развалина; што нам, до скора п овај божествени храм јасно казиваше са својим обурваним зидовима". „У тијем тешкијем временима, временима разломљеног драеавног жпвота, кад су се господа отимали о царство, и ако староставне књиге кажу на Урошу царство, кад су господа по цијену своје личне славе продали царску круну н положилп је пред ноге угњетача српске среће и слободе — у тијем несретнијем временима поставио се темељ: тирјанскпм господарствима и кргатених и некрштених, над нашим народом. „Српство је клонуло и оборило низбрдице са својом славом и слободом, те не могаше од обијесних силннка сачувати ни своје свете храмове науке и вјере, своје цркве и намастире, у којима су наши смирени калуђери, великом својом истрајношћу, засађивали непресушиву воћку, српско православље; и то у срце и душу онијех, који чине силу и моћ, у свој народ, у народ који трпељиво подношагае и колац и конопац, у народ који не повјерова лажпма несрпских апостола, у народ који псповиједаше: „Не! без крста од три прста!" „Роде српски, на теби оста да лијечнш старе наше ране, на теби стоји хоће ли срнство 3