Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 172

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 II б

Митрополиту Ђорђу Николајевићу српском добротвору, приликом његовог пошљеднег родољубивог дјела.

Ој не плачи српско чедо, на грудима мајке своје, Стпшај тугу, стишај боле, утри горке сузе твоје, А из младог срца твога, кликни пјесмом пуном наде, Нек одјекне вес'о гласак кроз живота дане младе! Лзенша зора теби зори, љепшем добу свићу данп, Милином су, љепотом су, окићени, обасјани; Ишчезнуће силне таме, прама бл јеском сјаја њина, Ишчезнуће сплне патње, силне патње од старина. Гледај оно благо лице, с'једу браду с'једе власи, Гледај оног милог старца добро срце што га краси Својом руком оп ти диже величајне свете храме, Да т' уведе душу у њих, да т' избави од те таме ; Од тих мука, од тпх ваја, пет сто л>ета што те бише, Да т' обасја светом зубљом што народе у внс диже.

Пјевај чедо пјесме мпле, пјевај пјесме пуне славе, Оном тамо добром старцу, врлом снну светог Саве! . . * * * Добри старче,, света слико, сјајна надо бурних днева, Слушај ону дивну пјесму, српско чедо што ти пјева: „Све на овом тужном св'јету, све ће, све ће, да прохуји, Успомена ј' само пјесма, коју вјечност вјечно бруји. Благо праху над ком пјесме благодарне дјеце кличу, Над тим гробом нема смрти, тамо вјечни в'јенци ничу! . . ." Јов. А. Д.

а воља.

I. Отац ми је, за род српски И слободу, живот дао, И у једном тешком боју Борећи се к'о лав, пао. Ја са братом и матером Сирота сам пост'о тада И срце нам б'јеше свима Пуно туге, пуно ]ада. Шта сам друго чпнит знао, Нег' по вас дан ја бих плако ; Мајка би ме тад тјешила, Да Бог хоће да је тако. П. Ие потраја тако дуго; У постељу мајка паде, И болова два, три дана, Па и ње ми већ неетаде. Кад је била на умору Код постеље ја сам био, И гледајућ тако болну Троструке сам сузе лио. „Не плач' сине, Бог је добар, Он сироте вазда штити; А и људи поштени еу У помоћи вам' ће битн."

То изусти виш' не мога, Него клону на постељи, А ја плачан падох доље Сатрше ме јади вељи. Стао братац внше мене, Стао па ме болно гледа, И тјеши ме са р'јечима: Божија се избјећ' неда!" Ш. Прохујало бјеше доста, Од мајчине смрти, љета, Кад ме опет снађе жалост, И несрећа стиже клета: Нагрнуо душман бјеше, Отаџбину да м' покори, За то сваки Србпн уста Против њега да се бори. II мој братац оде тада Са душманом да се бије; Ал' у једном љутом боју Згодише га пушке двије. Ја остадох тада самац У свијету без икога, Који би ми мого рећи Да ј' од милог рода мога. Плакао сам, а н саде