Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 176

Б.-Х. ИСТОЧНИК

кући најприје са свађом; ова свађа изађе на видик и читавоме селу. Е, ту смо, не да се та свађа утишати. Да се не би у случају међу њима и смртна нссрећа догодила, мора о томе суд судити. Ако је жена не задовол.на, она утече у свој род код родител»а, или ако су јој роднтељи умрли, код своје браће; ако случајно и браће нема, онда код некога најближега од свога рода. Родитељи или браћа односно родбина, покушају да то смире; но кад се рад покаже узалудан, они одступе; још ако виде даје жена крива, оћерају је и из своје куће, те не може код њих уточишта наћи. Шен муж за то покаже сеоскијем кметовима и своме свештенику. (Ако муж гони жену, онда жена тражи суд). Сад се ови окуне у кућу кога сељанина, но не у ону из које жена бјежи, ту добаве и мужа и жену, а за тијем још призову комшије из села, који су познати као мирни и постојни. Ови сеоски суд отпочне иснит. Један понајстарији из родбине мужа незадовољне жене пита жену која бјежи: „Јаница" (или како јој је име). „Зашто бјежиш од твога домаћина?" — Она шути. — „Говори женска главо, шта ти је криво"? — „Незнам". — „П1то бјежиш, кад незнаш" ? — „Не могу ш њиме". „Зашто" ? — „ Ет°, не могу" ! — Пије ли те" ? — „Не бије"! — „Држи ли те за свога друга" ? — „Држи". — „Јеси ли гладна ја л' жедна" ? — „Нијесам". — „Јеси ли гола ја л' боса" ? „Нијесам". — „Да што бјежиш"? — „Не ћу ш њиме никад жива" ! — „Кажи шта ти је криво"? — „Незнам шта ми је криво, но не могу ш њиме никако па не могу" ! Ово сам неколико питања навео зато, да се види, како херцеговка, кад би јој могло бити, и кад оставља свога мужа сачувала му неки углед као и себи; но свашто има своје границе, па и то. Пошто овн суд хоће да сазна узрок њезинога незадовољства, нагонијеи на силу да га покаже. Сад она казује узрок незадовољства плачући. Кад све каже што има казати, суд уклони на страну и њу и њенога мужа па испитује комшије — колико они о томе знаду. Пошто цијелу ствар испитају, опет уведу мужа и његову жену, те их поново испитују, па затијем на мир склањају. Оставе им и неколико времена, да се промисле, надајући се, да ако се сами смире. Овако суд сеоски ради и кад муж гони жену. Нема ли изгледа никако на успјех за смнру, онет се ови сеоски суд са свештеником окупи

те савјетује жену на смпру; али када она никако неће да примири, суд ови напнше писмо у коме каже све како је, и у томе писму назначи која је страна кривља, па то писмо ношаље владици. Владика када писмо прими, позива обадвоје т. ј. мужа н жепу, те на ново учпнп испит; па ако је сеоски суд назначио у писму да никако међу њима смире бити не може, онда владика да мужу (ако је жена крива) онроштај, да се може оженити с' другом женом, а жени рече, да се не може удати. Она се сада назове „Пуштеница", и нипошто је поп не бн смио вјенчати кад би који други човјек покушао да је узме за своју жену. Нанротив ако сеоски суд н владнка нађу да је муж крив, онда владика ослободи жену, да се може удати, а мужу забрани женидбу. Било је случајева, да је сеоски суд, који обично таке ствари никад не ради без свештеника, жену, бијући је с' тојагама, нагонно да остане за својијем мужем, па су доцније жпвјели у најчвршћој љубави и сретни постали. Тако што присиљавали су у приликама и мужа. — Ово се радило, када је суд сеоски вндпо да је њнхова свађа постала из какве ситнице, па и онда, ако би се рекло да једно или друго иде по рђавоме путу, а то се никако не би могло освједочитп. II Владике Грци за оваке ситннце чинили су присилу да брак остане не повријеђен. За ово су употребљавали гвожђа (букагије), тавницу, карање, Гфијетњу да ће их проклети итд. За развод брака, био крнв муж или жена, морао је муж неку суму новаца платити владици — оно што се рече „свијећу у цркву". Додуше незнам, да ли су се за ове новце куповале „свијеће у цркву". Ако је за развод брака крив муж, он је још имао датп жени и неку накнаду у новцу, или у живоме малу, или у каквој лијеиој женској хаљини. Накнада ова одређпвала се према њихову дуљему или краћему заједничкоме животу и према имању мужа. Но било је случајева да се брак разводио, а нијесу хотимично криви били ни муж ни жена. Навешћу за то мени познат један примјер: Н. Н. из села Д. узео је жену М. из села К. која је имала једну рану на себи. Н. II. је знао за рану кад је М. загледао, али је мислио да >се та рана може излијечпти. Несрећом рана је била неизљечима, те је М. постала неспособна за рад и за рађање ђеце. Посље толико година заједничкога