Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 4 и б

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 177

живота они се договоре да се распуште, па то и духовној власти прикажу, и ова пи то одобри. Н. II. у присуству сеоски кметова, раздијели сва своја говеда и браве иа равиа два дијела, те један дио даде М., а други остави себи. М. отиде у свој род. Н. Н. ожени се другом женом. Веома су ријетки случајеви развода брака кад муж и жена имају ђецу, па макар се што међу њима догодило, они једно друго трпе. И за ово ћу навести један примјер који ми је познат: Г. Р. из села М. Имао је са својом женом шестеро ђеце, па се ипак по несрећи преварио, те имао с једном удовнцом не законито дијете. Примио је казну и плаћање трошка окодо подизања ђетета, али га његова законита жена никад за то није прекорила. Напротив, кад би је која друга жена прекорела за погрешку њенога мужа, бранила би га, говорећи: „Ко пије огшће ее а пјан свашто може учинити" ; Би ће вриједно ако се упитамо, шта је највише помогло, да се до сад у нас одржало то велико поштовање брачне везе? На ово питање није тешко одговорнти, колнко га је мучно разумјети ономе, ко се није у овоме народу одгајао. Узроци су: 1. Наш већ познати религиозни обичај; 2. ЈБубав међусобна крвнијех иријатеља, која је у овоме народу била снажнија, него и у какву народу на земном шару; 3. Освета, јер је било тако вријеме и није народ био стегнут, да један другоме између себе није могао учинити зло, и кад би који покушао отпуштити своју жену, женина б]>аћа и рођаци нашли бн се увријеђени, ако се не би отпуштене

Прилог историји сриске иравосл Стеван Н. Поповић. рођен 2. авг. 1801. у селу Овај пут није ми намјера износнти потанко све податке о постанку сриске цркве и школе у Зеницн, то остављам за други пут, а сад ћу о томе у најкраћим потезима рећи коју, н то понајвише по казивању мога оца и још по неким рукописнијем споменпцпма. Од иада Босне (1463), па по прилици све до год. 1800. врло је нејасно историјско знање о вароши Зеници, а још нејасније о душевном развићу народа српског — о цркви и икрли.

жене кривица чисто освједочпла, па и главе дошли ономе којн жену отпушта; 4. Турски суд, којиниподкаквијемизговором није примао жалбу ни мужа ни жене за брачне послове, те је наше свегатенство са својијем вјернијем имало слободне руке за суђење брачније размирица; б. Наша браћа мухамедове вјере, који су имали госпоство у рукама, а они су као што је већ познато имали основу за практични живот ону исту патријархалност, коју смо и ми имали, то нам је и данас не подијељено, те њнховијем госпоством није кварен морал у народу ; и напосљетку. 6. Што се ови народ није мијешао са странијем свијетом, него свагда остајало оно старинско домаће: „какав отац таки син, каква мати така кћи". Вјерујте пријатељу, вели један Бошњак, да је наш народ више деморализан за три године у вријеме нотоњега устанка противу турака, скитајући се које куда и мијешајући се с' које киме, него за све вријеме од Косова до тога устанка". Ја му вјерујем! Прошле године у Сарејеву казали су ми да је брачна веза у Босни постала тако слаба, да се на стотине и стотине брачнијех спорова преко године догоди, и ако тако нотраје још коју годину, „та брачна веза неће у Босни ни важити"! Фала богу, у нас у Херцеговини још се та несрећа није развила, а и неће, ако бог да! У Гацку , 1891. год. Н. Н. Херцеговац. О шне цркве и школе у Зеиици. Лушцима у Бос- Крајини умро у Зеници 1860Како ми отац ириповиједаше, и како је он чуо од старијех људи, ирви свештеник. који се спомиње у Зеници и околини, бијагае неки иоп Живко Рац. То име „Рац" Турци му надјенугае, јер по свој прилици он бијагае родом из данагање краљевине Србије, иа с' тога, а нраво му име бијаше поп Живко, а за презиме немогох разабрати, што особито жалим. Кад оно Сулејман паша Скоиљак пође с'војском на Биоград, српска му војска негД1 'е сина зароби, Онда неки иоц Живко Рац дође