Bosansko-Hercegovački Istočnik

Отр. 230

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Ов. () II 7

Може који да похули у незнању ил' у прекомјериој љутини. И то је хула и великн је грјех, али таква хула кад се хулитељ покаје и престане грјешпти у будуће, премда се као грјех уписује оном ко то чини, ииак нема оне тешкоће п величине. не носи са собом оне грдне казне, која престоји оним људима, који намјерно хуле. За то строго узевгаи права хула бива онда, кад се намјерно говори против Бога н свега, што је божествено. Људп који то чине показују своју поквареност, наклоност к злу, и слабу или никакву вјеру. Ти су умрлп духовно, немају опћења с' Богом п њнховнјем свештенпцима, а цредају се сатани, да их мучи. У нас Орба хулење Бога, светитеља, и светпна нашпјех, нијесу сад, као прије, ријетке стварп, већ шта випге то је постало код некијех обнчно, да ако што ради а он хули на Бога и псује, мислн, да му се посао све дуже отеже, и што је даље, све теже да иде, тако, да му изгледа, да га никад ни свршити не ће; за то дај ружи Бога, свеце, анђеле, апостоле, не бп лп се брже посао свршио. Ако легне спавати а да не нагрдн Бога и његове угоднпке, мисли, да не ће моћи добро спавати — не ће угодно ни сањати. Ако устане а нитнта не опсује, сав рад оног дана (мисли он) ићи ће му наопако. Ако сједне да руча, дај опет мјесто „оченаша", грди крст, вјеру, пост, закон и цркву, јер без псовке не хасни му ручати, па ни апетита стећи не ће! И тако у свакој прилици, гдје само може, бесрампи хулитељ, каља и ружп Бога, а не мисли несретннк, да тијем сам себе и доетојанСтво човјечије бешчасти. Такви човјек мора бнти окорјели грјешник, који у срцу свом само зла и пакости гоји, са гадном псовком сгрјева н потхрањује старе пороке своје, мјесто да их поштовањем Бога брише и тамани. И1та мислите драги читаоци, каквим срцем нрнступа такви грјешник пред олтар божији. да причешће, т. ј. тијело и крв Христову у она уста прими, која Христа Бога за један и исти дан вигае пута хулећи сномене? Има л>уди и таквијех у свијету, који нас увјеравају, или сами бар вјерују, да смо ми дошли на овај свпјет за то, да уживамо, да се насладама задовољавамо, да живимо раскошно и да радимо све оно, што нам тнјелу и овом жнвоту годи, а на Бога да се и не осврћемо. Такве

мнсли, разумије се, хулителне су н нротпвне Богу и закону његову, који нам казује, да је овај живот за будућп и вјечнп створен, и да иосредством овога живота долазимо- до вјечног пошље смрти, но што је по .Јеванђељу овај живот на земљи само сјејање, а жетва ће бити у будућем животу. Према томе колико грјеши онај човјек који не мисли на вјечни живот; колику поквареност показује сваки, који поред тога обасипље хулама Бога, вјеру и друге божије светиње?! 0 ! како си неблагодаран хулитељу, о, како си нечовјечан ! Ова створења, небеска и земаљска, словесна и бесловесна, хвале и прослављају Творца; узносе га: ангели и људи, сунце, мјесец п остале звијезде, мора и ријеке, брда и долине, у оггште све тварн проелављају га; а тн човјече који еи од његове доброте, неисказане љубави и благости, добио толика савршенства, који си по образу и иодобију његову створен — не ћеш то да чиниш, него мјесто да му благодариш и да га превозносига, смијега несмнслени хулити га са многпм и великим узвицима, на многе и разне начине, а без икаква страха и стида! Који се човјек нађе када у свпјету толпко безуман и неправедан да проклиње добротвора свога и да га хули? Бесловесни и дивљи звјерови укроћују и гуше своју љутпну, па шта више неки бивају и благодарни својијем добротворима. Из ове мале приповијетчице, мислим, може се видјети та благодарност: .V граду неком метнугае човјека, но нмену Ананију у звјерпњак међу лавове. Л звјершваку се налазаше велики лав, који енасе Ананију, одбрапивши га од наертаја другпјех лавова, који хоћаху да несретног човјека прождеру. Лав није дао осталијем лавовима никада да се приближе Ананији, а чувао га је тако, да ни минут није одступао од њега. Кад је градски господар дознао за то врло се је зачудио, те у чуђењу зановиједи, да изведу Ананију из звјерињака. Кад су слуге испуниле заповијест госиодара свога и извели Ананију, и кад је исти господар запитао Ананију: „За штотелавови не поједоше? Какву си сплу и моћ имао?!" — Ананијаму је одговорио: „Ојећам се добро. Једног лијепог дана око подне прођох поред пустиње неке, и угаавши у пећину, да се одморим, нађох лава. Кад ме лав угледа подиже своју предњу ногу, којом