Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 329

ности на једаред опровргавао лажна учења јеретичка, која су се овдје угнијездила, особито Валентинова и Маркионова и ревносно се старао, да сачува вјерујуће од забдуда. У ту сврху напасао је он, по свједоџби Иринијевој, неколико посланица црквама, и неким лицима, од којих је до нас дошла само једна — посланица филипљанима, гдје Поликарп учп већим дијелом ријечма самог Еванђеља и посланица апостолских. У њој препоручује он, да је врло иотребно придржавати се учења апостолског и избјегавати новотарије ; даје упутства чиновима црквене јерархије, свијема савјетује да се подвизавају у триљењу и у свима хришћанским врлннама; а св. Игњатија представља као образац трпљења хришћанског. Наскоро послије повратка Поликарпова из Рима распламтило се страшно гонење, у које је вријеме дуг и трудан живот епископа Смирнског увјенчан славним мучеништвом. То гонење и смрт Поликарпова доста вијерно и потанко оиисана је у посланици, коју је у то вријеме Смирнска нрква писала, цркви фнломелиј-ској и коју Евсевије спомиње у својој црквеној Историји. Као што се из исте посланице види, гонење је било врло жестоко. У Смирнп је живјело врло много Јудејаца, који су још више него незнабошци мрзили Хришћане и старали се да им чине сва могућа зла. Већ је приличан број псповједника имена Христовог прије Поликарпа претрпио многоразлпчна мучења и смрт од ватре и звјерова. Особито је народ био раздражен поражавајућом одважношћу младог Германика. Предан да га звјерад поједу, пробудио је он евојом младошћу жалост у проконзула, који га стаде опомињати, да се одрече Христа. Германик са подсмјехом одговори, да је боље умријети тисућу пута, него ли спасти живот одрицањем од Христа, и одмах за тим пође у сусрет лаву, који га је у часу растргао. Свјетина задивљена таквом хришћанском одважношћу, повиче: „уби те нечастивце, те нека иду за Поликарпом!" Позорница ужасних страдања хришћанских тјешила је незнабошце и јудејце; они су сваки дан у вријеме незнабошких игара тражили нове казне и напошљетку стадоше у цирку почешће громогласно захтијевати казну Поликарпову, да га растргају дивљи звјерови. Св. епископ мирно саслуша грозећу му опасност и не устраши се мученичке смрти, сматрајући срећом умријети за Христа. Но другови његови склонуше га, да се за вријеме удаљи из

града, и св. Поликарп, имајући на уму ријеч Спаситељеву (Мат. 10, 23.), да ученици његови не требају без нужде жртвовати живот свој, ако нм га је могуће сачувати, не одричући се свогаучитеља, и у колко је живот њихов нуждан ради спасења других људи, сматрао за своју обвезност не извргавати се драговољно опасности. Он се склони у један дом ван града, гдје је дан и ноћ еа маленим бројем вијерних проводио у молитви за Хришћане и за мир цијеле цркве. Једном у вријеме молитве, на три дана пред, кад ће га ухватити, имао је виђење, које му је предсказало скору мученичку смрт. Он је видио, да му узглавље ватром гори, и мирно рече онима, који бијаху с њим: „ја ћу бити жив спаљен у име Господа Исуса." И управо наскоро послије тога непријатељп послаше војнике, да гатраже;др_угови Поликарпови склонише га да се сакрије у друго село, но војници уекоро дођоше и ту. Не нашавши Поликарпа, подвргоше мучењу два дјечка, који су служили Поликарпа, и један од њих не могавши подносити страшне боли, прокааа им мјесто, гдје му сс скрио господин. Пошто су га домаћи издали, није се могао даље скривати. Бјеше петак, кад су слуге, прогонећи св. мужа, у друштву с коњаницима и по упутству Д ]ечка, пошли, да га ухвате као разбојника. Стигоше у вече. Поликарп је лежао у горњој соби маденог дома и могао се јоште скрити, но не хтједе говорећи: „Нека буде воља Божија." Он еиђе доље и стаде се разговарати с прогонитељима, које је силно поразио величанствени и мирни поглед ев. старца. Подикарп нареди, да им се даде, да једу и пију, а себи измоли дозволу, да се може за час на слободи помолити. Тада испуњен благодаћу божијом и стојећп два часа громко се модпо тако, да су се сами прогонитељи дивили и сажаљавали, што морају ухватити тако благочастивог старца. Кад је настудио час поласка, посадише војници Поликарпа на осла и поведоше га у град Смирну. Бијаше лицем велика субота, дакле у очи Пасхе. Подикарпу путем изиђоше у сусрет два достојанственика, који су, ма да бијаху незнабошци, уважавали енископа и желили га спасти. Они понудише Поликарпа да сједне у њиохва кола и по том га почеше наговарати, да пристане на захтјев судија те себи спасе живот. Као што је познато, на испиту се тражило, да Хришћанин или принесе жртву боговима, или да