Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 330

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 8

се закунс генијем императоровим (божанством у част његову). ..IIIто би ти било, говорили су Поликарпу сапутници његови, да се закунеш генијем кесаревим?" Он с ночетка дуго не одговараше, напошлзетку на њихово наговарање одрешито одврати: „нећу учинити тога, што ми ви савјетујете!" Гњевни на тај његов одговор посуше старца с погрдама и бацпше га с кола. Поликарп паде и поврнједи ногу, но ипак одважно, као да не осећа никакве боли, продужи радосно пут до цирка. Кад га приведоше до мјеста опште позорнице, Поликарп и неки Хришћани, који ту пришли бјеху, јасно чуше ријечи снеба: „Буди одважан, Поликарпе!" Незнабошци и јудејци, који бијаху у цирку, подигоше страшан шум, радосно вичући: „Ухваћен је нечастпви Поликарп!" Полнкарп буде доведен пред проконзула и тврдо исповједи, да је Хришћанин. Судија стаде по обичају захтијевати, да се покаје и да изрече хулу на Христа, иначе му је грозио звјеровима н ватром: „Ја осамдесет и шест година служим Христу, одговори Поликарп, и он ми не учини никаква зла. Па како ја могу хулити цара и Спаситеља мога?" Дуго је још проконзуо наговарао старца, па он остаде тврд и непоколебив. „У мене има дивл.их звјерова, и ја ћу те бацити међу љих, ако се не манеш твојих увјерења." „Можеш послати по њнх, одговори Поликарп, ја не могу замјенити моја добра увјерења с хрђавима; напротив корисно је од хрђавих пријећи к добрима." „Ако се не бојиш дивљих звјерова, рече му проконзуо, могу заповједити, да те жива спале, ако се не оканеш твојих убјеђења." „Ти ми грозиш ватром, одвратп св. епископ, која гори за час пак ће се утрнути, а зар ти незнаш, да за нечастивце има огањ вјечни послије будућег суда? У осталом, што оклијеваш? Ради, што хоћеш!" Све је то говорио Поликарп мирно, а лице му сјало не земаљском радошћу. Проконзуо изгубивши сваку наду, да га склони да се одрече, заповједи да се у цирку гласно објави, да Поликарп упорно признаје себе за Хришћанина. Тада се подигошс жестоки узвици из средине раздражене свјетине: „то је учптељ безбоштва, отац Хришћана, истребитељ наших богова, тоје тај, који учи, да не треба прпносити жртве ни штовати богове! И вас народ прпступп к прнредитељу општих сцена — Филину с молбом, да ускоро пусти лава на Поликарпа. Но Филип

одврати, да ће то бити протузаконито, стога, што су се насладне игре већ свршиле. Тада народ из једног грла повиче: „Нека се Поликарп жив спали!" На то'пристане проконзуо, и тако се пророштво Поликарпово послије виђења да ће бити жив спаљен, имало испунити. А народ у тај час стаде по околним бањама усрдно купити дрва и. суварке, п ломача бјеше брзо готова. Вели се, да су Јевреји од свију најрадосније и пајусрдније радили на том. Поликарп сам скпде са себе горњу хаљииу, распаше се и поче и обућу свлачити. Окрженог свијем уруђем казне, хтједоше га прибнти на ломачу, но он замоли, да то не чине, обећавајућн да ће и без прнкивања остати непомичан на ломачи. Затим Поликарп са свезаним само остраг рукама сам узиђе на ломачу. Кад је очнтао пресамртну молитву, у којој је прославио Бога зато, што га је удостојио, да и он окусн чашу страдања Христових, потпалише слуге ломачу. Тада се зби велико чудо, које је све задивило. Велики пламен окружио је св. старца. спуштлјући се над љим у виду свода, сличан наинречом јадру, и не дотичући се тијела његова, обукао је мученика као неком свјетлошћу. Тијело његово у сред пламена није наличило на тијело, које се пече, него на хљеб, н нздавало је од себе мирис као од тамјана нли какве другс мнрисне твари, који су сви осјећали. Гледаоцн раздражени тијем, што тијело Поликарпово не гори, затражпше од ложача, да га прободу оружјем. Ови послушаше. Тада нз ране изтече толко крви, да је сасвим погасила ватру. Народ буде тим поражен, и јавно увиди разлику међу невјерницима п избраницима Божијима. 11епри|атељи Хришћана замолише проконзула, да не даје Хришћанима тијела св. Поликарпа да га погребу, да се не би Хришћанп, као што су они говорили, стали клањати Поликарпу као и Распетом, и замолише, да се тијело његово спали. На заповијед његову, метнуше часно тијело Поликарпово у ватру и спалише; вијерни скупише само пепео и неколико костију и покопаше их на пристојном мјеету. Мученичка смрт св. Ппликарпа, ио свједодочанству окружне посланице Смирннске цркве, случила се другог дана сирског мјесеца Ксантика т. ј. 26. марта, на велику суботу. Но успомену његову светкује православна црква Христова 23. ј фебруара. Смрт свештеномученикова пада у седму